ПРИЈАТЕЉСТВО

Рат нас је спојио, рат нас је раздвојио – пријатељство је остало.

Основна школа

Јесен је. Кренула сам у други разред. Час увелико траје а учитељице нема. Седим у клупи и прижељкујем да ће неко доћи и рећи : “ Данас немате наставу, идите кући, играј те се“. На моје разочарење у учионицу је ушла учитељица, а за њом мала црна девојчица. Док је учитељица говорила, та мала црна девојчица стајала је припијено уз катедру и гледала у под. „Децо“ – рече учитељица. „Ово је нова ученица. Зове се Дијана. Дошла је из Бања Луке, знате, код њих је сада рат, седећеш поред Андреје.“

Звонило је за велики одмор. Позвала сам је да нам се придружи. Од тог дана, почело је наше пријатељство. Она и ја – разумеле смо се. Слично смо размишљале, и убрзо постале најбоље другарице.

Највише смо волеле физичко и играње између две ватре. Наш сто био је неуредан али увек смо знале где нам се шта налази. Шапутале смо једна другој, због тога смо стајале у ћошковима, били смо деца правили смо несташлуке.

Наше игре без граница заменило је бомбардовање. Више нисмо деца, постали смо одрасли људи. Безбрижне осмехе, заменио је страх у очима. Тек тада, разумела сам њене речи када је говорила о звуцима сирена, авионима, бомбама, и колико је скупа  тежина слободе.

Завршило се бомбардовање, али се наговештавао  рат. Њени родитељи добили су папире за Аустралију (Сиднеј) и Дијана је тог дана дошла у школу да се позравимо.

„Андреја, ти си моја другарица, и увек ћеш то бити!“

„И ти мени, Дијана“.

“ Кад будем порасла, вратићу се!“

„Пиши“, говорила сам, док су  кола одлазила у даљину.

Прошле су три године када ми је стигло писмо од ње. Била сам срећна јер то је само једно значило „Жива је“!

Средња школа

Године су се неприметно низале једна за другом, а писма нису стизала. Дијану сам убрајала у пријатеље.

„Како може неко да ти буде пријатељ, кад се не чујете“

„Добила сам писмо од ње“- оправдавала бих се.

„Када?“- упитали би.

„Пре 6 година“- следио је мој одговор.

„Хахаха“- смејали су се.

Нисте се чуле више од шест година, и ти то сматраш другарством?

 

Знам да папир, није човек. Папир не уме да говори. Али исто знам да речи написане на њему, имају већу снагу од изговорених лажних речи неких особа.

 

Знам да фотографија, није човек. Иако се на њој налазе људи. На фотографијама су испољена  осећања из прошлости, која су јача од осећања, која осећамо према неким људима у нашој близини.

Неки људи живе у нашим срцима вечно, иако нису поред нас или више нису са нама.

 Факултет

Године 2009-те, потражила сам је преко „facebook-a“. Нашла сам Сашу Миланкa и њему се обратила за помоћ. Испоставило се да је он њен брат од стрица. Убрзо смо Дијана и ја оствариле контакт.

 Август 2014. године. Београд, улица ,гледамо се, док људи пролазе поред нас.

„Андреја, четрнаест година, верујеш ли?

„Верујем“- док говорим сузе ми клизе низ лице.

Чврсто смо се загрлиле. Више не грлим ону малу девојчицу са којојм сам често играла ластиш, сада грлим девојку, жену.

Више нисмо деца, постали смо одрасли људи.

Може ли један дан вратити 14. година?

Може ли пар сати вратити изгубљено детињство?

Не може, празнина остаје.

 

Причале смо о свему, присећале се свега. Колико год да водимо различите животе, због места у коме живимо, људе са којима се дружимо, путеви којим смо  изабрали да идемо, упркос свему томе, ми смо се и даље- разумеле.

 

Аутобуска станица. Тачка која спаја почетак и крај. Ту тренутак има тежину среће и туге. Срећа- она је ту, туга- она иде даље. Сат на руци показује време,  да се ускоро видимо.

Дијана, ово је поклон од мене.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s