Кафа са Станком Холцер

Кишне капи сливале су се низ  прозоре малог кафића на Обилићевом венцу. Испио је гутаљ кафе и носталгично погледао према прозору, рекавши:

„Опет ће бити поплава?“

„Изгледа“, надовезах се

„Поплаве су уништиле многе куће, породице, права трагедија“

„Доста људи помаже, да им се саграде нове куће.“

„Нове куће не могу заменити старе и њихову топлину која их  краси. Србија се променила од када сам последњи пут био овде.“

„На боље или горе?“

„Не знам, тежња за Европском унијом нагони нас да пристанемо на неке ствари, ствари на које не би трабали да пристанемо.“

„Мислите на параду ЛГБТ популације?“

„Можда, али парада и још много ствари чини савршено упакован поклон који треба да прихватимо од ЕУ, која нам шаље уз срдачне поздраве.

„Ваш став о престојећој паради?“

Шетаћу улицама Београда, јер Београд је најлепши у јесен. Да ли ће моја шетња да се сусретне са њиховом шетњом, можда, све је могуће. Као мали волео сам да маштам. Машта ме је довела овде где сам сад. Постао сам писац који је обишао свет. Маштајте, сањајте тежите неком циљу то предлажем Вама, ЛГБТ и осталима. Борите се за циљ, какав год да је.

„Пропутовали сте свет, сада сте овде. Да ли ваш воз који иде напред, некад застане, врати се на станицу који је неколико пута посетио.“

„Да, Србија, Београд је станица коју често посећујем“

„Тачка из које сте кренули и путем којим сте ишли на крају Вас је довео до тачке почетка?“

„Да, видео сам све. Био сам свуда.  Али дом из кога сам изашао, празан је од кад мене нема у њему. Вратићу се, мој град буди ми најлепша сећања, на безбрижно детињство, прве другове, моје несташлуке, изласке, симпатије, живот који сам само тамо могао да живим. Враћа ме носталгија, и бујица сећања, неке ствари сам пропустио.“

„Да ли је живот довољно дугачак, да те ствари надокнадите?“

„Верујем да јесте“

Писац, од свих занимања?“

„Од малена сам волео да пишем. Дуги низ година био сам у свету музике. Ту сам добио инспирацију, упознајући разне људе. Сваки човек има животну причу, зато ја ту причу предочим у речи. Моје промоције су посећене, јер људе гледам као људе. Људе не делим.

Конобар је пришао и заменио  пепељару.

Наставио је:“Лепо је живети бeз ограничења, без граница. За мене сви људи су једнаки.“

„Какви су Вам даљи планови?“

„Тајна… насмејао се, књига „На корак од Евиног прага“, треба да се преведе на енглески и још неке језике, за сада смо још на преговорима са другим издавачким кућама.

„Наставак?“

„Можда буде, јавићу Вам кад Милица и ја одлучимо о томе.

Изашли смо из кафића. Киша је благо ромињала. Ја идем лево на снимање емисије, ти?“

“ десно“

„Поздрав, па се чујемо и видимо на мојим промоцијама.“

„Наравно, поздрав“

Човек је ужубаним корацима нестајао у даљини према путу славе, успеха, живота. Гледала сам како нестаје у магли рекавши:

„Не трудите се да знате доста људи, трудите се да доста људи зна Вас.“

Са осмехом на лицу, кренула сам својим путем.

Beograd, 26.09.2014.godine

Beograd, 26.09.2014.godine

Advertisements

Zatvoreno za komentare.