PREDSTAVA

Posmatrajući korupciju koja me okružuje napisala sam priču o „Slobodi“

arts51-620x350.jpg

 Zavesa se polako podiže. Na binu izlaze glumci i predstava počinje. Do poslednjeg mesta popunjena su sedišta, tako da je devojci koja prodaje kokice teško da prolazi između redova kako bi došla do bine. Predstava se zove „sloboda“. Glumci su veseli, nasmejani, razigrani. U njihovim očima tinja neki žar koji se ne može opisati. Poželiš, da se popneš na binu i da zaigraš sa njima. Taj život koji oni glume pun je ljubavi i iskrenih prijateljstava. Nema nasilja, nema ubijanja ni ratova, već samo sreća i sloboda. Oduševljen si, jer prvi put gledaš predstavu i prvi put vidiš da imaš izbor, da imaš pravo da živiš život kakav ti želiš.

U jednom trenutku, vidiš kako glumci uzimaju table sa ispisanim brojevima, podižu visoko iznad glave i sa osmesima na licu kreću se po bini, idu sa jednog kraja na drugi. Vidiš brojeve, 7, 123, 69, 45, 378. Kakvi su to brojevi? -zbunjeno pitaš sebe.

Organizator predstave izlazi na binu i kaže:

„Dragi gledaoci, želite li slobodu?“

„DA“- svi viču.

„Želite li da se pridružite glumcima na bini?“

„DA“-pljeskaju rukama i ustaju sa stolica.

„Brojevi koji se nalaze na tabli to su brojevi sedišta na kojima sedite. Neka ustanu oni koji su prepoznali brojeve i nek se popnu na binu.“ Polako oko tebe gomila se gubi. Ti sediš na svom sedištu i željno iščekuješ da ću podići tablu sa tvojim brojem. Ali tvog broja nema. „Zašto nema mog broja?“ izgovoriš

„Da li si platio?“- odgovori glas koji ustaje i ide prema pozornici.

„Jesam, karta mi je u džepu.“

„Ne tu kartu“, izgovara dok se polako penje na binu.

„Koju kartu?“ dovikuješ mu.

„kartu mito“

„Ali predstava se zove sloboda?“

„Da li poznaješ nekog glumca?“- nastavlja

„Ne, ja im se divim, to su najveći telenti.“ odgovaraš

„Za tebe pomoći nema“, odmahuješ rukom i pridružuješ se veselim glumcima.

Ramena spuštena, pogled oboren, osećaj prevare nalazi se u tebi, naivnost te je slomila.. Čuješ glas organizatora. Podižeš glavu.

„Želite li da budete slobodni, svi vi koji se nalazite na svojim sedištima?“

„DA“, povikaše ljudi.

„Dobro, ovo je zadatak. Svako će od vas dobiti igle i konce. Potrebno je da sašijete (heklate) džemper. Kad vreme istekne, vi ćete na binu baciti vaše stvaralaštvo a glumci će odabrati. Razumeli?“

„da, da.“, viče masa.

Sav radostan uzimaš pribor i počinješ rad. Radiš neprekidno, neumorno, bez pauza, jer imaš cilj, imaš motiv, veruješ da ćeš uspeti. Vreme se oglašava. Svi bacate džempere i okupljate se oko bine. Prilaze glumci i gledaju vaše džempere. Jedan glumac izabao je tvoj džemper. Pita: „čije ovo rad?“

„moj“ odgovoriš

„Ovaj rad je unikat, vidi se talenat i trud koji je uložen.“

Na tvom licu osmeh se pojavljuje.

Ovaj rad je prosto, savršen, približi se bliže da te vidim.

„Pogledaj,“ pokazuje drugom kolegi.

„Prelep je“, odgovara njegov kolega.

„Šteta što je plave boje?“

Zastao si. Izgovaraš „Plave boje“ zbunjeno ih gledaš.

„Da, plava ja boje a ja ne volim plavu boju.“ ljutito izgovori glumac.

„Džemper je roze boje.“, tiho izgovoriš.

„Plave“ nastavi on

„Roze je boje“ sad si već totalno zbunjen i osećaš da ti tlo pod nogama pomera, blago ali dovoljno da gubiš ravnotežu.

„Plave je, jer ja tako kažem!!!“

„Ali on je….“ tvoj glas nedopire do bine.

„Ne možeš na binu“ baci džemper na pod, okrene se i ode.

Nepomično stojiš.

Sa poda, tvoj džemper uzima drugi glumac i brišući prašinu sa njega izgovara:

„Kako je šašav ovaj džemper, sviđa mi se.“.

„Čije ovo džemper?“, nastavlja

„Moj“, kažeš

„Ali, zašto je zelene boje? Ja volim žutu boju.“

„Džemper je roze boje“, odsutno odgovoriš.

„Kažeš da je džemper roze boje?“ izgovori glumac

„Džemper i jeste roze boje, zar ne vidite?“

„Želiš da vidim da je džemper roze boje?“

„Da“

„Onda moraš da kupiš moju kartu za predstavu“.

„Koju predstavu?“

„Ovu što upavo gledaš.“

„Ali ja već imam kartu za ovu predstavu.“

„Ti imaš kartu za predstavu „sloboda“ i kupio si je na blagajnici „za javnost“.

Tebi treba moja karta koja se kupuje na blaganici „tajna“.

„Koliko košta karta?“

„10.000 evra?“

„nemam toliko para?“, izgovaraš

„Simpatičan si mi, spustiću ti na 7.000 evra.“

„Ja nemam ni toliko.“

„Vidi i razmisli. Uskoro će da prođe devojka sa kokicama. Njoj daj novac. Rećićeš joj da je za mene da karta da ne zaluta. Ali, pazi da te organizator ne vidi izgovorivši ove reći glumac se pridružio veseloj družini.

Zavesa se spušta pa se opet podiže. Glumci pokazuju brojeve na tabli, devojka sa kokicama odavno je prošla pored tebe. Tvog broja nema.

Organizator izlazi na binu i priča istu priču. Samo što ovaj put štrikate (heklate) čarape.

Ti uštrikaš čarape, baciš ih na binu kao što se cveće baca i sklopljenih očiju umoran i iznemogao slušaš kritike. Ovog puta, jedna tvoja čarapa je roze boje a druga je žute, ili  plave, zelene, ljubičaste, crvene, crne i tako redom. Ispred tebe glumci se ređaju i govore cenu svoje karte. Devojka sa kokicama prolazi, zastaje, popriča sa gledaocima i ode na binu. Uskoro glumci dižu table sa brojevima. Sada se svi nalaze na bini osim tebe.

Zavesa se spušta. Reflektori se pale. Otvaraju se vrata i nova grupa ljudi ulazi u salu. Sala postaje prepuna. Sediš na svom mestu. Prilazi ti dečak i kaže. „Sediš na mom sedištu.“

„Sedim na svom sedištu, imam kartu“

„Imam i ja kartu“ vadi iz džepa i pokazuje ti.

Gledaš njegovu kartu, vidiš isto sedište, isto vreme, isti naziv predstave samo je godina druga. Shvataš da su ti godine prošle u sali neprimetno dok si se trudio zadovoljiiti samo njima znane kriterijume. Ulagao si svoj talenat, trud i rad.  Novac nisi mogao uložiti jer ga  nisi imao, nisi mogao ni da pozajmiš od svojih, jer si ti tvoje roditelje izdržavao kao i mlađu sestru. A ti, ti si samo želeo lepši život koji se nalazi na bini i priču o slobodi. Tvoje misli prekidaju reči dečaka „Sada ustani sa mog sedišta“. Ustaješ.

Zavesa se podiže, isti glumci, ista priča.

„Pomeri se ne mogu da vidim ništa od tebe.“, povikaše gledaoci.

„Obezbeđenje, izbacite ovog čoveka napolje i stavite mu zabranu da nekoliko godina ne dolazi“ izgovara organizator.

Otvaraju se vrata. Obasja te svetlost sunca. Protrljaš oči. Kada ih opet otvoriš. Obasja te svetlost, ne sunca nego reflektora. Staračke ruke protrljavaju malaksale oči. Predstava počinje i zavesa se podiže. Ne prepoznaješ lica glumaca, to su neki novi ljudi. Na sredini predstave glumci podižu table sa brojevima. Manje od polovine odlazi na binu. Organizator izlazi i kaže zadatak. “Sašite kapu“. Dok heklaš kapu, pored tebe prolazi druga devojka sa kokicama. Nastavljaš da heklaš. „Završeno je“, izgovori organizator. „Bacite vaša dela na binu“.

Ti, više nisi dečak, već starac. Uzimaš štap u ruku i sporim koracima ideš prema bini. Glumica (mlada devojka) prilazi kraju bine, saginje se i uzima ti kapu iz ruku. Uspravlja se. Ćuti par trenutaka. Gleda kapu i divi se tvom remek delu. „Kako je lepa kapa“, izgovara. „Pogledaj te, pogedaj te, dugo nisam videla ovakav rad“. Prilaze drugi glumci“ Uzimaju kapu“ „Da, savršena je“, „Drugačija je“, izgovaraju. Ali, ubrzo počinju da govore. „Šteta što je kapa, plave boje“ „Šteta što je crvene boje“ „Bele boja, ali zašto bele boje?“ nastavljaju da govore.

„Kapa je roze boje“ izgovori devojka i pruži ruku starcu da se popne na binu.

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s