семинар „Вештине говорништва и савремени односи са јавношћу“

Институт за упоредно право и Удружење „Стерија“ уз подршку Канцеларије за младе града Београда, организовао је семинар реторике „Вештине говорништва и савремени односи са јавношћу“, у суботу 26. новембра 2016. године, са почетком у 10,00 часова у сали Скупштине града Београда (ул. Трг Николе Пашића бр.6)

Семинар је отворио проф. Др Јован Ћирић, директор Института за упоредно право. Полазницима семинара представио је програм рада радионице, саопштивши да свако може побољшати јавни наступ, кроз познавање вештина говорништва и њихових правила, препустивши даље излагање Дејану А. Милићу (на слици), професору реторике и односа са јавношћу на Правном факултету Универзитета Унион у Београду.

 Теме радионице:

• Говорник, говор, аудиторијум, прилика и место као елементи говорништва
• Израда говора и организација говора
• Излагање говора и неутралисање говорничке треме
• Основи савремених односа с јавношћу и
• рад саветника за односе с јавношћу

Корисни савети:

Када почињете ваш говор, не требате да кажете „Добар дан/Добро вече ја сам…“, већ „Зовем се ….“. Код завршетка говора не изговара се реч „хвала“.

Пре него што се обратите публици, сачекаје пар секунди (приберите се) и  тек тада почните ваш говор.

Што се тиче положаја тела у току вашег говора, најбоље је да стојите на обе ноге (тада имате равнотежу). Потребно је контолисати руке, али је природно да док говорите несвесно померате руке док неприродно померање руку настаје због треме.

Трема је увек присутна. Не постоји говорник који нема трему, колико год добар говорник био. Ако не би имали трему, значило би да сте незаинтересовани за ваш говор пред публиком, потпуно вам је свеједно коме се обраћате и шта говорите а то није говорник; говорник убеђује публику кроз свој говор. Трема може да се неутралише, ако држите у рукама оловку, наочаре или неко друго помагало али није препоручљиво да држите папир и читате или повремено читате. Папир вам одвлачи пажњу и деконцентрише вас. Потребно је гледати у публику, без папира и рећи ваш говор. Може се догодити да у току вашег говора, заборавите реченицу или чак пасос, немојте тада застати већ наставите даље. Публика не зна ваш говор то знате само ви, и пошто сте творци говора ви одређујете говор, најважније је знати увод и закључак а садржина може бити сваки пут различита у зависности од прилике, јер сваки пут исти говор другачије изговорите.

ЛАКИЋ САЊА

вишестуки победник разних такмичења у говорништву (свеукупна беседница Такмичења на Правном факултету Универзитета у Београду за 2014. годину), говорила је победничку беседу ПАНТА РЕИ

,, А ви, одакле сте ви?“

,,Ниоткуда!” 

                  Панта реи –све тече и све се мења.

На обичној тракторској приколици седе и возе се у неизвесност, млади амбициозни политичар прекинуте каријере, замишљени сељак, бригом обузета жена, свештеник, болесни старац, мусава деца… У овој ,,олујној“ несрећи, сви су исти. Разлика нема. Важна је жеђ за одржањем која улива и снагу и борбеност. У олујној несрећи материјалне ствари су небитне, о њима нико не мисли, сви су опхрвани тугом која их спаја…  Различити људи стопили се у једну реку, реку без краја. Сеобе. Још једна ,,зла коб“ српског народа, како је говорио Милош Црњански.

Посути мраком, сви ћуте. Свако се осећа кривим за котрљајућу несрећу. Можда неко шапуће себи тихо речи Владана Деснице: ,,Превише се умире тамо …у том животу“. Али сви верују да иза границе постоји нова прилика за живот. И постојала је. Само је требало имати вољу за животом. И издржати.По ко зна који пут.

Амбициозни млади политичар, замишљени сељак, бригом обузета жена, свештеник, болесни старац, мусава деца… сви људи у колони, и моји најдражи, имали су вољу да преживе. Јер воља је ствар јаких. Кораци су их удаљавали од Јадрана, мирис мора се губио, Велебит је нестајао, кршни крајеви су бледели пред очима. Али воља и нада коју су гајиле те душе биле су бескрајно велике. Нада се увек огледала у томе да је сеоба привремена, да ће се једном вратити кући, на своје огњиште.

Панта реи.

Иза оне границе о којој је и млади политичар мислио, заиста нас је чекала нова прилика на живот. Прилика је донела многе нове горке  приче. Судија више није био судија, професор није био професор, радник је престао бити радник… Сви су стали у дуги, одвојени ред ,,само за избеглице“. А избеглице? Сасвим обични људи у необичним  околностима. Бити избеглица било је је искуство које преображава, које са собом води многа друга искуства тражења права и налажења нових могућности. Године које су долазиле мрвиле су снагу надања. Огњишта су се угасила, кључеви наших кућа и станова које смо понели постали су само успомена на живот који је остао закључан  „тамо, далеко“! У коначном исходу, тај процес је довео до тога да Србин Србина не зове више преко Дрине већ преко океана. Крива Дрина међу нама престала је бити крива. Нама сте криви ви шкрти домаћини! Вама смо криви ми бахати дођоши?! Ми који већ две деценије живимо у чудној врсти менталног гета и ми који још увек не знамо одговоре на питања будућих генерација. Да ли смо исправно поступили? Који нам је био циљ? Да ли смо криви пред Богом и пред људима? Куда смо то пошли? Где смо стигли?

 Панта реи.

У хаосу ових питања бирамо опцију ,,заборави и ћути“. Понекад се тргнемо као из најгорег сна и знамо да грешимо према прецима и потомцима али се брзо вратимо у љуштуру која се зове живот и настављамо да трампимо идеале за шаку новца, не осећајући ни због чега грижу савести.  

И, ево, питам те, роде мој: Јесмо ли довољно припремљени да у себи убијемо чојство?! Да се одљудимо?! Да оденемо капут скоројевића из страха од онога што нам може донети живот ако  дозволимо да чини то што данас са нама чини.

Ако смо преживели олујну ноћ, нећемо ваљда дозволити да нас убију пенкалом, како једном рече Момо Капор! А и данас нас убијају. И то баш пенкалом! Али томе има краја! Има, ако чујемо речи често прогањаног јеврејског народа: ,,ко ако не ти, кад ако не сад“. Реците гласно! Сад кад смо проживели и олује, схватили да сићушна промена данас може довести до драматичне промене сутра, треба да проговоримо. У име сећања, треба да заборавимо флоскуле ,,то су биле деведесете, нећемо о томе“. Данас треба да престанемо да посматрамо Петровачку цесту као поклопац Пандорине кутије! Данас треба да се дивимо народу који је смогао снаге да састави свој раскомадани живот, суштину свих избеглица и „интерно расељених лица“ .

Ја и после колоне и избеглиштва верујем у правду и у истину, које увек прве погину у рату. Верујем у истину коју треба гласно да говоримо јер је прошло довољно времена за њу , Колтон је говорио ,,највећи пријатељ истине је време а највећи непријатељ предрасуда…“. Онда, одбацимо предрасуде!

Упамтимо ли приче обичног народа у необичним околностима, можемо, у годинама које долазе, да учинимо да се олујна ноћ на Петровачкој цести не понови!  

А ако схватимо да је, како рече Маркес, истинска срећа у начину савладавања литице и ако не гледамо друге одозго, него им кад им затреба помогнемо да крену ка циљу, и сами ћемо бити бољи и јачи. .Ако то не желе сви, ево желим ја! И желиш ти! И ти! И ти! И ви! За почетак –и то је  довољно!

 Јер ја се надам и даље да све тече и све се мења.

 

 

књига „Од сада без страха“ Беба Бајалски

Дана 2 новембра 2016. године са почетком од 18 часова одржано је читалачко вече у чајџиници „Salon the tea“. Одабрана књига за месец октобар, била је „Од сада без страха“, од наше чланице у читалачком клубу. У наставку преносим мини интервју и утиске вечери:

Беба Бајалски рођена је у Београду. Њен отац, Ристо Бајалски, био је чувени југословенски новинар, дописник „Политике“ из Москве. Беба завршава познату позоришну Академију „ГИТИС“, као дипломирана глумица и ТВ аутор и водитељ емисија. Након тога стиче сертификат лондонског ПР института (ИПР), као и Лајф Коучинг диплому Блекфорда, а касније и интернационалну бизнис диплому Кембриџа. Беба је бизнис консултант за међународне преговоре и комуникатор-преговарач. Стекла је велико искуство у интернационалном бизнису. Годинама је радила као главни комуникатор, презентер, преговарач и контрактор за неколико западно европских фирми, летећи нон-стоп између Москве, Лондона, Узбекистана, Женеве, Берлина, Београда.

Ко је издавач књиге и где се књига може купити?

Уговор је потписан са издавачком кућом „Лагуна“. Књига се налази код издавача у обичајеној обради. Када књига изађе, моћићу да кажем нешто о томе када дође процес до пројекта корица, продаваће се у свим књижарама Лагуне, као и у оним књижарама са којима Лагуна сарађује.

Шта Вас је навело да напишете овакву књигу?

Да напишем овакву књигу навела ме је јака жеља да охрабрим људе свих узраста за позитивне акције у животу. Данас влада апатија, фрустрација, мишљење да од сваког човека појединца ништа не зависи.

Разумљиво је зашто- видимо несигурност људи не само код нас, у нашој небогатој земљи, већ и у Русији са једне стране, у Европи где се недавно десио Брекзит, јер људи више немају сигурност у ЕУ формату, наизад 9 новембра 2016.г, амерички избори и гласање американаца за аусајдера изборне трке Трампа, наспрам подржаване целим естаблишментом Хилари, показује огромну несигурност и у Америци- свуда исти тренд-несигурност већине становништва.

Због те апатије и несигурности око нас сам написала ову књигу, а догађаји у целом свету које сам навела само потврђују, колико је овако ова охрабрујућа књига потребна свима. Написана једноставним, разумљивим језиком, доступна разумевању било ког узраста.

Највећа два комплимента која сам добила од познаника који су читали рукопис. Први гласи да је моја књига требала да уђе у обавезну лектиру у средњим школама и на факултетима, да би се омладина осоколила. Други разлог гласи да је дама рекла да би својој деци дала да прочитају иако су још тинејџери- да се нада да ћу разумени велики позитивни акциони набој књиге.

Шта ова књига поручује читаоцима?

Књига поручује- охрабите се !

Зашто би читалац купио Вашу књигу?

Читалац би купио моју књигу јер јесте охрабрујућа-а то јако, јако треба људима данас (има пуно тога проблематичног о чему се доста пише, али скоро да нема књиге о томе како се охрабрити!) Истовремено сам писала јако сажето, репортерски-књига је кристално јасна и кратка, лака за читање. Понављам доступна сваком узрасту-омладини, зрелим људима, високим интелектуалцима, средњестатичном човеку. Хтела сам да буде доступна и мишљу и начином излагања.

Кристина Видовић,

Ово дело и аутор истог сведоче о једном богатом животу и ненаметљиво причају причу о судбини пуној успона и падова, али увек са једним позитивним ставом. Госпођа Беба је написала једно поглавље које је на мене оставило јако велики утисак које гласи „Да ли чиниш оно што ти желиш  или оно што други очекују од тебе?“ Ово питање, које свако од нас мора себи да постави је кључ успешног, а самим тим и сретног живота. Сваки човек који ради оно што воли и ужива у томе је сретан, спокојан и миран човек који може да пружи много више другим особама. Човек који је задовољан собом, може да гради своју личност и да се несебично пружи људима око себе.

Нена Поповић-Шевић,

Почетни корак у управљању и контролисању емоција је управу разговор о истима. Ако смо у стању да изразимо своје страхове, биће нам лакше и да их контолишемо. Књига Бебе Бајалски „Од сада без страха“, нас учи да се препустимо страху, у смислу да дозволимо нашем телу да изрази све оно што осећа. Учи нас да не избегавамо емоције. Јер, само ако се суочимо са свим нашим емоцијама које укључују и страх, стварамо простор за разумну реакцију, која је у потпуности  усклађена са ризиком кој предузимамо. У реалности, страх нас информише о свему што се око нас догађа, а да често о томе немамо информације. Када свесно користимо све релевантне информације, охрабрени смо да предузимамо конкретне акције  и да боље разумемо непознато.

 Андреја Бошковић,

Књига Бебе Бајалски „Од сада без страха“ дала ми је неке одговоре и смернице да наш живот требамо да гледамо кроз ширу слику. Дешава ми се последњих година да пожелим да будем мађионичар, да се налазим на различитим местима у исто време, јер тада ми приоритети не би били важни. Део књиге говори о организацији времена и о томе да се запитамо  како искористимо дан који траје 24 часа? Несвесно, живимо живот не примећујући да га живимо. Журимо да стигнемо негде, а не знамо где, наметнуто нам је да су материјалне ствари највредније, а не особа која то производи, да видимо само функцију и положај радног места, а не човека који управља томе.  Свако нека ускади по себи свој живот, јер није срећа за сваког иста, не желе сви исте ствари, свима су онда различити приоритети, и њих мењамо како се и сами мењамо, данас ми је важно то, али већ за месец дана можда неће бити. Не треба дозволити да због нестрпљивости других поводом нашег живота убрзамо будућност (која ће у сваком случају доћи) и заборавити да живимо живот који нам се управо догађа.

АДВОКАТИ, ОПРАВДАЈТЕ УЗОР СТУДЕНТУ ПРАВА

Тренутно је повучен нацрт Закона о бесплатној правној помоћ. Поставља се питање ко ће бити пружалац услуге у новом закону? Да ли ће то бити у надлежности јавног сектора (који чини државни, покрајински и локални органи, организације и институције које оснивају држава, покрајина и локална самоуправа, укључујући и јавне агенције, фондове, јавне службе, јавна предузећа итд.), НВО, Правне клинике у склопу факултета или адвокати?

За сада је јасан и недвосмислен став већине Адвокатских комора, да бесплатну правну помоћ искључиво пружају адвокати и да је други субјекти у будућности неће вршити. Шта ће бити са Правним клиникама на факултетима? Да ли ћу им бити одузета овлашћења која су до сада имала, оставивши им само право на опште информисање грађана?

Опедељење за адвокатуру стекла сам кроз пружање бесплатне правне помоћи на Правним клиникама из области породичног и радног права. Обука клиничара из радног права траје два семестра и састоји се из две целине. Прву целину чини 30 часова обуке који су подељени у 10 недеља. Клиничари на обуци надограђују већ стечено знање из области радног права, злостављања на раду и дискриминације. Такође, уче се правној етици, поступку са странкама на клиници (пријем странке, разговор са странком). Посебни акценат се ставља и на обнављање и надоградњу процесног права, укључујући и писање правног мишљења, као и израду и анализу основних судских поднесака. На самој обуци значајан део је посвећен симулацији рада са странкама који служе за практичну проверу стечених знања. Након што се заврши први део обуке, најбољи студенти прелазе на други део који се састоји у несамосталном раду са странкама. Клиничари на обуци придружују старијим клиничарима који већ пружају бесплатну правну помоћ и у раду са њима стичу практичне вештине. На крају циклуса обуке, клиничари су у потпуности оспособљени за самостални рад са странкама, под супервизијом адвоката и професора. На другој години клинике (трећи и четврти семестар) клиничари пружају помоћ уз супервизију адвоката и професора.

Клиника грађанима пружа примарну правну помоћ у области радног права, злостављања и дискриминације на раду. То подразумева да грађани могу од клиничара захтевати правну информацију, правни савет, евентуално и модел иницијалног правног поднеска за покретање одговарајућег судског поступка (парничног и управног).

Поставило се питање на клиници: „Да ли ће моћи странка да се снађе на суду“? Колико год ви дали правних информација, савета, подршке и самих написаних иницијалних аката, странка је била препуштена на милост и немилост систему правосуђа, зато што су адвокатима и клиничарима руке биле везане, због непостојања заступања пред судом. Законом о бесплатној правној помоћи, дозвољава се заступање пред судом. Зашто се не би дозволило клиничарима заступање пред судом под супервизијом адвоката?

Не можете рећи, да студент који је положио испит, прошао обуку, уложио време на читање закона и других прописа, истраживање судске праксе, прелиставања разних модела поднесака, да би написао поднесак за странку који ће проћи контролу адвоката, где долази до измене, допуне и коначне верзије тог поднеска, да тај исти студент не би умео да заступа свој рад пред судијом у присуству адвоката? 

Дуги низ година политика факултета уопште се није ослањала на побољшање образовања студената кроз праксе и остале активности, тако да адвокати (који су студирали у то време) били су  лишена разних погодности које имају данашњи студенти. Увођењем Правних клиника, студенту се даје могућност праксе тј. примене теорије кроз писање поднесака. Доношењем Закона о бесплатној правној помоћи дала би се могућност да поред писања поднесака имају право приступу и заступању пред судом под супервизијом адвоката.

Адвокати немојте укинути праксе студентима на Правним клиникама. Будите им узор као што сте до сада били.

чланак објављен на страници Адвокаске коморе Србије

Narodna inicijativa za vraćanje penzija – Potrebno 30.000 potpisa!

Podržimo inicijativu Marije S. Dedović

Iako među prijateljima nemam puno penzionera, verujem da ima dosta onih čiji su roditelji, bake i deke u toj grupi, te stoga i postavljam ovaj tekst.
„Privremenim umanjenjem penzija“ (čitaj otimanjem), indirektno su oštećeni i svi oni, koji zbog nemogućnosti zaposlenja u R. Srbiji još uvek žive na grbači svojih roditelja, prevashodno.
Udruženja penzionera USPS i USPVLS, pokreću narodnu inicijativu za izmene zakona iz oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja (PIO), kojima su na diskriminatorski način umanjene penzije, obustavljeno redovno usklađivanje svih penzija i podržavljeno upravljanje Fondom PIO.

Sada će tim istim penzionerima biti „poklonjen“ koji dinar u vidu povećanja penzije za par % , što je sramno!!!
Donaciju penzionera državi, putem ovog „privremenog umanjenja“ od 2014. godine, niko ne pominje u tom kontekstu.

Inače, najlakše je udariti na najslabije. Državni aparat još samo lapot da uvede u KZ, izmenama i dopunama (lapot je, inače, običaj senicida u Srbiji – ubistvo roditelja ili starijih članova porodice kada njihovo izdržavanje [čitaj nedoprinošenje izdržavanju] postane preveliki teret za porodicu), nad svima koji su zašli u godine.

Dok je letos dobar deo vladajuće elite preplanuli ten dobijao na egzotičnim ostrvima, naši penzioneri ni svoja stečena prava ne mogu da koriste i da bar privire do najbliže banje.
A od brčkanja, većina je jedino mogla da priušti aranžman „noge u lavoru“ i da upotrebi maštu uz zvuke talasa sa TV (dok se i mašta ne oporezuje).

Uz najavljeno povećanje umesto klin čorbe, za dobar deo penzionera, možda se nadje i parče mesa na stolu ( čisto da se podsete da su i oni ljudi a ne kučići koji glođu koske…Mada ni kucama se više ne daju. Sada postoje i keksići za ljubimce. Naravno, naši najstariji nakon kupovine lekova i plaćanja računa konditorske proizvode mogu da vide jedino na rafovima u marketu ili na tv-u – dok ga još imaju).

Zato se organizujmo i prikupimo te potpise!!! Nemojmo biti lenji kao uvek i okretati glavu.
Jer ovo, i slično ovome, se i dešava zato što ćutimo. Otvorimo dnevnu štampu (bilo printanu, bilo elektronsku), između jutarnje i popodnevne kafice, huknemo ili promrmljamo koju psovku…Slegnemo ramenima. Idemo dalje. Imamo mi dovoljno svojih problema. Koga briga? Još uvek nije došao red na mene, Vas…
Takvom pasivnošću i nedostakom empatije, sudelujemo u svemu što se dešava.

PRESTANIMO BITI AMEBE I POSTANIMO LJUDI…DO EPITETA „ČOVEK“ TREBAMO SE MALO I POTRUDITI…
SAD JE PRILIKA!!! IZDVOJIMO MALO VREMENA I POMOZIMO SVOJIM NAJBLIŽIMA, SVOJIM SUGRAĐANIMA I SVIMA ONIMA KOJI ZASLUŽUJU DOSTOJANSTVENU STAROST!

detaljnije na linku 

Narodna inicijativa za vraćanje penzija – Potrebno 30.000 potpisa!

Промоција Петог океана и Из истог смо легла Гроздане Лучић Лалић

Дана 11. новембра 2016. године са почетком од 18 часова одржана је промоција  збирке песама „Пети океан“ и „Из истог смо легла“ песникиње Гроздане Лучић Лалић у Удружењу књижевника Србије , ул. Француска бр.7 у Београду.

У препуној сали, светла су угашена на тренутак. Тај тренутак красиле су изговорене речи песме праћене тихим звуцима гитаре. Завршетком песме и осветљењем уседили су говори уредника трибине УКС Миљурка Вукадиновића и књижевног критичара Душана Стојковића.

Глумац Милан- Цаци Михаиловић рецитовао је заједно са осталима песме из две другачије, супротне а у исто време толико сличне збирке песама, јер су се песме надовезивале и преплитале кроз две различите књиге изговорене као једна. Тај прелазак између збирки песама обележила је виолинисткиња Татјана Олујић и пијанисткиња Даринка Пауновић.

Романтика је испунила књижевно вече. Звуци гитаре Уроша Дојчиновића пратиле су речи песме „Зидови гладни твоје љубави“, из збирне песама „Пети океан“

Јесу ли зидови твоје собе

гладни моје љубави,

или међу туђим пркосиш судбини?

О себи ти ништа не бих умео рећи,

осим, да кроз отворена врата туге,

улазе мрачни станари ноћи;

дочекујем их, надам се, једном ћеш доћи.

Тражим ти очи под туђим капцима,

док пода мном дахћу тела небројана,

у мраку лажем себе:

– Крај мене си Јелена!

Пртљаг успомена вучем,

од тежине урњзан у шаке,

окрећем се, очекујем;

једном ћу чути твоје кораке.

Ноћи се котрљају низ калдрме,

често са мојом главом

преспавају на кафанском столу

и не причам тада о теби

и не причам тада о болу.

Мене, те жене не могу да повреде,

кажем мушки, безобразно:

Све су оне исте! За ноћ само вреде!

Свака ми безимена!

Прећутим, да сузе твоје чисте,

још падају у мени малена.

У диму небројених бирцуза,

поручим песму која кида све у мени,

крикнети име свака чаша сломљена,

кажу: Боем! Дошло му тако!

А ја… умирем за тобом, Јелена.

Понекад курву покупим у ноћи

да самоћи искезим зубе,

понекад… неко невино биће,

залута у моје чаршаве туге,

кратко је крај мене свака жена

али ти, увек си ту; Јелена.

И пијан и проклет и трезан,

ја, за кога кажу: -Сваку може да има!

Ни са једном нисам срећан,

тражим те међу зидовима.

Јесу ли зидови твоје собе гладни моје љубави,

или међу туђим пркосиш судбини?

Међу мојим, вечно хода твоја сена.

Чија си проклета Јелена… Јелена… Јелена?

коментар:

Песма, говори о љубави коју могу да доживе само храбри људи а написана је из угла кукавице. Није храбар онај који призна да воли и  који се бори за љубав, већ је храбар онај који пусти љубав да оде…зато што зна да се „љубав“ не може задржати.

Штампање збирке песама „Пети океан“, Гроздана Лучић Лалић добила је на поклон за свој рођендан од Горана Недељковића, Николе Ђурића, Мирјане Мике Радосављевић, Тамаре Симић Дражић, Жарка Вељковић, Слађане Бушић, Милице Радованчев, Немање Драгош, Александра Станић Шкодрић, Огњена Караџића, Бранислава Вељковића, Милене Симеуновић, Александара Божовића, Ане Поповић, Весне Караџић, Дубравке и Млађана Ранђеловића, Младена Бојковића, Милице, Марије, Тамаре и Саре.