семинар „Вештине говорништва и савремени односи са јавношћу“

15241864_1175402459214469_8547638226405020159_n

Институт за упоредно право и Удружење „Стерија“ уз подршку Канцеларије за младе града Београда, организовао је семинар реторике „Вештине говорништва и савремени односи са јавношћу“, у суботу 26. новембра 2016. године, са почетком у 10,00 часова у сали Скупштине града Београда (ул. Трг Николе Пашића бр.6)

Семинар је отворио проф. Др Јован Ћирић, директор Института за упоредно право. Полазницима семинара представио је програм рада радионице, саопштивши да свако може побољшати јавни наступ, кроз познавање вештина говорништва и њихових правила, препустивши даље излагање Дејану А. Милићу (на слици), професору реторике и односа са јавношћу на Правном факултету Универзитета Унион у Београду.

 Теме радионице:

  • Говорник, говор, аудиторијум, прилика и место као елементи говорништва
  • Израда говора и организација говора
  • Излагање говора и неутралисање говорничке треме
  • Основи савремених односа с јавношћу и
  • рад саветника за односе с јавношћу

Корисни савети:

Када почињете ваш говор, не требате да кажете „Добар дан/Добро вече ја сам…“, већ „Зовем се ….“. Код завршетка говора не изговара се реч „хвала“.

Пре него што се обратите публици, сачекаје пар секунди (приберите се) и  тек тада почните ваш говор.

Што се тиче положаја тела у току вашег говора, најбоље је да стојите на обе ноге (тада имате равнотежу). Потребно је контолисати руке, али је природно да док говорите несвесно померате руке док неприродно померање руку настаје због треме.

Трема је увек присутна. Не постоји говорник који нема трему, колико год добар говорник био. Ако не би имали трему, значило би да сте незаинтересовани за ваш говор пред публиком, потпуно вам је свеједно коме се обраћате и шта говорите а то није говорник; говорник убеђује публику кроз свој говор. Трема може да се неутралише, ако држите у рукама оловку, наочаре или неко друго помагало али није препоручљиво да држите папир и читате или повремено читате. Папир вам одвлачи пажњу и деконцентрише вас. Потребно је гледати у публику, без папира и рећи ваш говор. Може се догодити да у току вашег говора, заборавите реченицу или чак пасос, немојте тада застати већ наставите даље. Публика не зна ваш говор то знате само ви, и пошто сте творци говора ви одређујете говор, најважније је знати увод и закључак а садржина може бити сваки пут различита у зависности од прилике, јер сваки пут исти говор другачије изговорите.

uylkcamc

ЛАКИЋ САЊА

вишестуки победник разних такмичења у говорништву (свеукупна беседница Такмичења на Правном факултету Универзитета у Београду за 2014. годину), говорила је победничку беседу ПАНТА РЕИ

,, А ви, одакле сте ви?“

,,Ниоткуда!” 

                  Панта реи –све тече и све се мења.

На обичној тракторској приколици седе и возе се у неизвесност, млади амбициозни политичар прекинуте каријере, замишљени сељак, бригом обузета жена, свештеник, болесни старац, мусава деца… У овој ,,олујној“ несрећи, сви су исти. Разлика нема. Важна је жеђ за одржањем која улива и снагу и борбеност. У олујној несрећи материјалне ствари су небитне, о њима нико не мисли, сви су опхрвани тугом која их спаја…  Различити људи стопили се у једну реку, реку без краја. Сеобе. Још једна ,,зла коб“ српског народа, како је говорио Милош Црњански.

Посути мраком, сви ћуте. Свако се осећа кривим за котрљајућу несрећу. Можда неко шапуће себи тихо речи Владана Деснице: ,,Превише се умире тамо …у том животу“. Али сви верују да иза границе постоји нова прилика за живот. И постојала је. Само је требало имати вољу за животом. И издржати.По ко зна који пут.

Амбициозни млади политичар, замишљени сељак, бригом обузета жена, свештеник, болесни старац, мусава деца… сви људи у колони, и моји најдражи, имали су вољу да преживе. Јер воља је ствар јаких. Кораци су их удаљавали од Јадрана, мирис мора се губио, Велебит је нестајао, кршни крајеви су бледели пред очима. Али воља и нада коју су гајиле те душе биле су бескрајно велике. Нада се увек огледала у томе да је сеоба привремена, да ће се једном вратити кући, на своје огњиште.

Панта реи.

Иза оне границе о којој је и млади политичар мислио, заиста нас је чекала нова прилика на живот. Прилика је донела многе нове горке  приче. Судија више није био судија, професор није био професор, радник је престао бити радник… Сви су стали у дуги, одвојени ред ,,само за избеглице“. А избеглице? Сасвим обични људи у необичним  околностима. Бити избеглица било је је искуство које преображава, које са собом води многа друга искуства тражења права и налажења нових могућности. Године које су долазиле мрвиле су снагу надања. Огњишта су се угасила, кључеви наших кућа и станова које смо понели постали су само успомена на живот који је остао закључан  „тамо, далеко“! У коначном исходу, тај процес је довео до тога да Србин Србина не зове више преко Дрине већ преко океана. Крива Дрина међу нама престала је бити крива. Нама сте криви ви шкрти домаћини! Вама смо криви ми бахати дођоши?! Ми који већ две деценије живимо у чудној врсти менталног гета и ми који још увек не знамо одговоре на питања будућих генерација. Да ли смо исправно поступили? Који нам је био циљ? Да ли смо криви пред Богом и пред људима? Куда смо то пошли? Где смо стигли?

 Панта реи.

У хаосу ових питања бирамо опцију ,,заборави и ћути“. Понекад се тргнемо као из најгорег сна и знамо да грешимо према прецима и потомцима али се брзо вратимо у љуштуру која се зове живот и настављамо да трампимо идеале за шаку новца, не осећајући ни због чега грижу савести.  

И, ево, питам те, роде мој: Јесмо ли довољно припремљени да у себи убијемо чојство?! Да се одљудимо?! Да оденемо капут скоројевића из страха од онога што нам може донети живот ако  дозволимо да чини то што данас са нама чини.

Ако смо преживели олујну ноћ, нећемо ваљда дозволити да нас убију пенкалом, како једном рече Момо Капор! А и данас нас убијају. И то баш пенкалом! Али томе има краја! Има, ако чујемо речи често прогањаног јеврејског народа: ,,ко ако не ти, кад ако не сад“. Реците гласно! Сад кад смо проживели и олује, схватили да сићушна промена данас може довести до драматичне промене сутра, треба да проговоримо. У име сећања, треба да заборавимо флоскуле ,,то су биле деведесете, нећемо о томе“. Данас треба да престанемо да посматрамо Петровачку цесту као поклопац Пандорине кутије! Данас треба да се дивимо народу који је смогао снаге да састави свој раскомадани живот, суштину свих избеглица и „интерно расељених лица“ .

Ја и после колоне и избеглиштва верујем у правду и у истину, које увек прве погину у рату. Верујем у истину коју треба гласно да говоримо јер је прошло довољно времена за њу , Колтон је говорио ,,највећи пријатељ истине је време а највећи непријатељ предрасуда…“. Онда, одбацимо предрасуде!

Упамтимо ли приче обичног народа у необичним околностима, можемо, у годинама које долазе, да учинимо да се олујна ноћ на Петровачкој цести не понови!  

А ако схватимо да је, како рече Маркес, истинска срећа у начину савладавања литице и ако не гледамо друге одозго, него им кад им затреба помогнемо да крену ка циљу, и сами ћемо бити бољи и јачи. .Ако то не желе сви, ево желим ја! И желиш ти! И ти! И ти! И ви! За почетак –и то је  довољно!

 Јер ја се надам и даље да све тече и све се мења.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s