Књига „Прича о новом презимену“ Елена Феранте

FullSizeRender

Из читалачког клуба, препорука за лето 🙂

Кристина Видовић,

fb_img_1460889073229.jpgДруга књига „Напуљске приче“, прати одрастање Елене и Лиле. Ова књига је једна од живописнијих које сам прочитала, а и ликови и сама радња су интересантни и читаоце маме на „још само пар сати читања“. И даље је у средишту приче пријатељство између Елене и Лиле (две девојчице, пријатељице и сада већ одрасле жене), али књига показује и ситне промене у њиховом понашању које доводе до пукотина током, некада, чврстом пријатељству.

Оно што бих посебно истакла је амбивалентност главних јунакиња. У свакој од њих налазимо нешто вредно дивљења, а опет, свака је представљена тако „људски“, тако блиска читаоцу. Обе праве грешке и са нестрпљењем ишчекујем трећи део књиге, како бих видела какве их награде и какве покоре очекују за све што су учиниле.

Андреја Бошковић,

18278916_1145310572236572_6794666232553075954_oДруга књига „Прича о новом презимену“, оставила ме је без даха. Почетак другог дела књиге описује наставак Еленине свадбе. Иако је прича написана у прошлом веку, упоређујући са данашњицом, испадне да живимо исте животе као и они у прошлости, и да се нека размишљања нису променила, ни тада као ни сада. Удаја, сан сваке девојке, остао је непромењена тема. Удати се што боље, и тада и сада остаје непромењена тема, као и сан о животу на високој нози. Зашто се непрестално упоређујемо са другима? На свадби, Елена види, да једину ствар коју је створила и за коју се борила да поседује њен највећи непријатељ. Њено стваралаштво-те ципеле налазе се на његовим ногама. Док је седела у колима са својим мужом и одлазила на „савршени“ медени месец о којем су сви причали, осећала се проданом и превареном. Те исте вечери, неколико пута силована од стране мужа, учинили су је особом која до пре тог догађаја није била. Редовно је добијала батине (по потреби) а потребе су биле све учесталије и суровије, од ситнице до крупних стари. Да ли можемо оправдати насиље над особом, оправдавајући  да су неке ствари крупне а неке ситнице, и да је некад оправдано ударити другу особу? Њена најбоља другарица Лила завидна је на Елену у том тренутку, зато што је она на меденом месецу, тамо негде са савршеним мужем, како га народ из краја зове, и сматрајући да је Елена успела а она није у животу, жели да изгуби невиност, на трави, ливади…. колико је она себе у том тренутку ценила? Колико је Елена, док је добијала ударце себе ценила? Колико околина утиче на поједница, на новоосновану породицу? Намећу им нека правила, који су и њима била наметнута и та се правила свакој новој породици наметну а нико не застане и не запита се имали сврхе подржавати, насиље и злостављање особе?

Како је у данашњем друштву уређено питање „силовања у браку“? Никако. Знамо да жена има право на подношење приватне тужбе и ту све стаје. Када се удаш, суочаваш се са питањима околине „када ћеш да родиш“? Елену, питају комшије, пријатељи, фамилија „када ћеш да родиш“? Да ли је данашњим женама исто постављено такво питање? 

                                                                                         

За време мора, рађа се љубавни троугао. Лила воли Нина, Нино воли Елену, а Елена воли Нина јер је потпуно другачији од њеног мужа. Да ли она стварно воли њега, или воли поштовање и прихваћање ње саме у његовим очима. Само из разлога што је не бије она  преувеличава његову личност. Све је успела сама да организује. Да напусти мужа, нађе приватно стан за њих двоје, поседује уштеђевину, прихвати било који посао све ради љубави према њему. Док је он, требао само да је воли и да заврши студије. Међутим, како је написано њихов заједнички живот траје 23 дана. Чим је наишао први проблем- Нино се повлачи. Уместо да се бори за опстанак те, како би у данашње време рекло ванбрачне заједнице, слегнуо је раменима и склонио се у страну оставивши је са дететом у стомаку, његовим дететом.

Њу су вратили код насилног мужа који је прихватио иако је она упорно понављала да дете није његово. Дета се рађа а ствари се враћају на старо. Добро је што није волела свог насилног мужа, јер ускоро на њено место долази друга жена, његова дугогодишња љубавница, њена пријатељица са којом је у заједничкој радњи једно време радила за мужа. При крају књиге, однос измађу ње и његове садашње жене је коректан, засновао је други брак и кад баш мора иде да види Еленино дете, и даље мислећи да је његово, и даље убеђивају себе да је његово.

А какав је живот Лилин?

Наставила је школовање. Љубавни троугао између Елене, Нина и ње прикрива. Толико воли Нина и жели га,  али ћути, убеђена да ће он схватити да је заљубљена у њега. Није схватио, нико не би схватио, поготову што она помаже Елени око Нина. Лила је повређена, бесна и љута његовим изјавама љубави према Елени, а једним делом она и помаже да то опстане и онда прави највећу грешку (моје мишљење), губи невиност са Ниновим оцом. Да ли је мислила да се Нину тако свети, јер је знала да он презире свог оца. У тој ситуацији најбоље је прошао Нинов отац.

Уписује и завршава факултет. И онда се јави оно питање које је пратило цео живот „ко је она“? Она је девојка без полеђине. Сав труд, рад и напор који је уложила у учење, није се исплатио. Она види себе, како је писала у књизи да је „скоро“ успела- али није успела. Зато што је изгубила невиност са човеком који јој се гади, зато јој је и било лако да буде са неким богаташем. Спојила је лепо и корисно. Док се сама борила сватила је да је пут превише тежак и трновит, и одустала је од тога, зашто џабе да се мучи, кад већ мучи себе о неузвраћеној љубави од стране Нина?

Књига се завршава тако што она седи на промоцији своје прве књиге и гледа све те угледне и фине људе које је довела мајка њеног дечка и која се постарала и успела да истакне да је њена књига јако потребна, занимљива и узбудљива. Књига се завршава, када у публици Нино говори о књизи док је Елена сва прљава и рукама пуним опекотина и повреда налази у превеликој хали са много људи којима су емоције за животом и напретком убијене и којима је важно да само преживе дан који је напоран и тежак. Елена, налазећи се у зачараном кругу злоупотребе радне снаге и малтретирања радника знајући да има једва да преживи и да је њено дете препуштено некој жени која и баш не мари за његово чување, у таквим условима она и даље чврсто стоји на земљи, прихватајући сваки шамар који јој живот даје и верује да ће бити боље, радећи потајно на томе, да се дигне са дна.

Радујем се наставку књиге.

Advertisements

ПРЕКОМЕРНА АНОНИМИЗАЦИЈА КРИВИЧНИХ ПРЕСУДА

DEjVKqmWsAEP_X_

Кривична пресуда

У кривичном поступку, пресуда представља најважнију судску одлуку. Пресудом се по правилу одлучује о главној кривичној ствари, тј. о казнено-правном захтеву овлашћеног тужиоца, после испитивања његове основаности. Након изрицања пресуде, следи њено саопштавање. Саопштавање је стављање на знање садржине одлуке лицима која имају интерес да је сазнају. Саопштавањем пресуде престаје бити интерна ствар суда и постаје чињеница правног поретка са свим својим правним дејствима и правним последицама. Пресуда се саопштава објављивањем и достављањем. Објављивање је јавно, не само за странке већ уопште, за саму јавност. После објављивања а пре достављања пресуда мора бити писмено израђена. Писмено израђена пресуда пружа сведочанство о свом постојању и својој садржини и омогућује контролу њене законитости и правилности, јер добија облик службеног акта и снагу јавне исправе. „Одмах по изласку из суда кривична пресуда „иде у руке“ читалаца.“. Читалац се тада упознаје са пресудом. Како читалац може разумети кривичну пресуду која је прекомерно анонимизована? Да ли се може повући граница до које мере једна кривична пресуда треба да буде анонимизована?

Анонимизација/псеудонимизација

Анонимизација пресуде представља потпуно уклањање свих личних података о особама које се у њој спомињу: починиоци, сведоци и жртве. Поред закона о заштити података о личности, анонимизација се заснива и на Уредби ЕУ 2016/679 Европског Парламента и Савета од 27.04.2016. године о заштити физичких лица у односу на обраду података о личности и о слободном кретању таквих података (Општа уредба о заштити података).

Чланом 4 ст. 1 тачком 5 Уредбе ЕУ 2016/679, дефинисана је„псеудонимизација” као обрада података о личности на такав начин да се подаци о личности више не могу повезати с конкретним лицем на које се подаци односе без коришћења додатних информација, под условом да се такве додатне информације чувају одвојено и да се на њих примењују техничке и организационе мере да би се обезбедило да подаци о личности не могу да се повежу с физичким лицем чији је идентитет одређен или се може одредити.

            информисање јавности о ратним злочинима

Право јавности да зна о суђењима за ратне злочине обухвата право на приступ суђењима и документацију из предмета (оптужнице, пресуде, транскрипти и аудио/видео записи главних претреса) право на снимање суђења и право на чување судских списа. Како јавност може да се информише о судским поступцима за ратне злочине и њиховим утврђеним чињеницама ако се документација из предмета анонимизује до мере нечитљивости? У ситуацији у којој се са судским поступцима одуговлачи, правовремено и потпуно информисање у поступку жртвама постаје још важније. Уместо тога, после неколико година суђења, објави се пресуда која је анонимизована на начин да постаје нечитљива и неупотребљива за правну анализу. Упознавање јавности са жртвом и јавно помињање њеног имена и презимена представља вид сатисфакције за жртву и предуслов за признање патњи које је претрпела на основу свог личног својства.“

            рад надлежних судова

Судови се позивају на Закон о заштити података о личности, који прописује услове, начине и ограничења у прикупљању и обради податак о личности. Заштита података о личности врши се анонимизацијом, али пошто Република Србија нема законску регулативу о анонимизацији судских и тужилачких одлука, ова област је делимично уређена интерним актима судова. Тако су Правилник о анонимизацији, до сада усвојили Врховни касациони суд и Апелациони суд, док такве Правилнике немају Тужилаштво за ратне злочине и Виши суд у Београду. Они заснивају анонимизацију на свом тумачењу закона, па се имена жртава прекомерно анонимизују, због чега је заинтересована јавност често принуђена да се за информације које недостају обрате Поверенику за информације од јавног значаја.

             рад Повереника за информације од јавног значаја

Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, прописује да свако има право да му буде саопштено да ли орган власти поседује одређену информацију од јавног значаја и да се таква информација од јавног значаја учини доступним јавности.  Закон прописује да се информације изузетно могу подврћи ограничењима прописаним законом ако је то неопходно ради заштите од озбиљније повреде претежнијег интереса заснованог на Уставу и закону. Истовремено, Закон прописује је да се ниједна одредба овог закона не сме тумачити на начин који би довео до укидања неког права које овај закон признаје или до његовог ограничења у већој мери од оне коју он прописује.

У погледу анонимизације пресуда, Повереник за информације од јавног значаја заузео је становиште да се имена и презимена оптижених за ратне злочине не анонимизују, јер је у јавном интересу да се ти подаци знају. Међутим, када су у питању имена и презимена жртава, Повереник сматра да би се њиховим објављивањем озбиљно угрозило њихово право на приватност. Овакав став није у скаладу са интересом јавности да зна све чињенице о почињеним ратним злочинима, што укључује и ко су биле жртве. Штавише, ова позиција је у супротности са дугогодишњим стремљењем жртава да њихово срадање буде јавно признато.

пример: предмет Сребреница-Брањево

Виши суд у Београду, Oдељење за ратне злочине Спк.По2 бр. 1/2016, дана 27.01.2016. године донео је пресуду у којој се прихвата споразум о признању кривичног дела Кто бр. 1/16-Ск.бр. 1/16 од 22.01.2016. године закљученог између Тужилаштва за ратне злочине и оптуженог Гојковић Бране. Гојковић је признао да је као припадник 10 диверзанског одреда Војске Републике Српске, 16. јула 1995. године, на економији Брањево учествовао у стрељању заробљених Сребреничана. Поред извршене анонимизације личних података окривљеног извршена је и анонимизација имена и презимена саизвршилаца. При томе имена саизвршилаца су јавно видљива у оптужници, саизвршиоци су правноснажно осуђени и у пресудама Хашког трибунала и Суда Босне и Херцеговине, наведена су њихова имена, а са тим пресудама шира јавност је још раније упозната преко средстава јавног информисања. Такође се те пресуде могу наћи и на званичним сајтовима ова два суда. Зашто се онда врши анонимизација њихових имена у пресуди? За то није било никаквог разлога. Њиховом анонимизацијом Виши суд у Београду је прекршио и Закон о заштити података о личности, јер према истом „заштиту не уживају подаци који су доступни свакоме и објављени у јавним гласилима.

АА

закључак

Сећање на жртве геноцида у Сребреници обележава се 11. јула 2017. године . Тог дана се укопавају посмртни остаци жртава које су индентификоване током претходних годину дана, а јавност се на разне начине информише о чињеницама које су утврђене о починиоцима и жртвама. Масакар у Сребреници који је трајао у периоду од 11. јула до августа 1995. године, још увек захтева одговоре на питања – зашто се то догодило и ко је одговоран? Одговорност, после 22. године, изгледа тако да је пресуде за злочин у Сребреници прекомерно анонимизована да се сакривају имена правноснажно осуђених саизвршилаца овог злочина. Да ли се доношењем анонимизованих пресуда може остварити „круна судијског рада“? Шта жртве Сребренице, јавност и медији добијају прекомерном анонимизацијом? Добијају документе који су нечитљиви, и који  онемогућавају сазнање чињеница о почињеним злочинима, починиоцима и жртвама. Прекомерном анонимизацијом крше се „принципи УН за борбу против некажњивости који утврђује“да сви људи имају неотуђиво право да знају истину о злочинима који су почињени и околностима који су до њих довеле“, организације чија је чланица и Србија.  

коришћена литература:
Момчило Грубач, „Кривично процесно право“, Београд, 2016.г
Миодраг Мајић, „Вештина писања првостепене кривичне пресуде, Сл. гласник РС, 2016.г
Правилник о измени и изостављању (псеудонимизацији и анонимизацији) података у судским одлукама, Општа седница Врховног касационог суда одржана 20.12.2016.г,
Извештај о суђењима за ратне злочине 2016, Фонд за хуманитарно право,
Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Сл. Гласник  РС бр. 120/2004, 54/2007, 104/2009 i 36/2010.
Судска документација из предмета Сребреница-Брањево

Текст је написан у оквиру Школе траниционе правде Фонда за хуманитарно право, објављеног у билтену   кроз ПРИСТУПАЊЕ ка ПРАВДИ

 Верзију на енглеском језику преузмите овде