Да имам право гласа (беседа)

18673161_1592338640800515_8607077271794912500_o

Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Власт у држави потиче од народа. Бирачко право имају пунолетни, пословно способни држављани Републике Србије. То право има свако од нас, питање је да ли га користимо?

Гласали сте предпостављам на изборима за председника Републике Србије. Дали сте свој драгоцени глас, једном од предложених кандидата.

Кандидати, међу којима је било измишљених личности, или људи које познајемо двадесет година, неких са мрљама у каријери, других са мноштвом политичких бракова иза себе, трећих са сумњом да су некад извршили можда кривична дела.

Међу изборинм кандидатима, нема ниједне жене, ниједне особе са инвалидитетом.

Где је ту равноправност?

Можда и нисте гласали, јер за то нисте имали времена. Ако јесте, свој глас сте поверили кандидату за кога мислите да ће учинити све, да Србија буде боља држава из које млади људи нећe одлазити, већ остајати, радити и стварати за своје потомке боље место за живот. Да ли сте потом у ад акта ставили своје бирачко право, иако бирачко право немамо само на изборима?

Питате се, зашто говорим о изборима који су завршени?

Зато што једино на изборима имамо право гласа.

Не верујете?

Знате да је Република Србија заснована на владавини права, социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и тежњи ка европским принципима и вредностима.

Зар немамо право гласа у свакодневном животу? И зар не желимо да га користимо и у школству, и у здравству,  и на послу, и у породици, и на протесту? Да га користимо и употребљавамо увек?

Да ли је истина да ми имамо право гласа у свим поменутим ситуацијама? (Имамо.)

За време студирања нисмо користили право гласа. Мислили смо ко смо ми да се бунимо, млади смо, без знања и искуства, без дипломе, живимо на терет родитеља, па је ред да ћутимо и надамо се да ће бити боље кад завршимо факултет и запослимо се.

Завршили смо факултет.

запослили смо се,

и даље  живимо код родитеља

а права гласа не користимо или немамо.

 

Говорим  о праву гласа у радном односу и људима које то право немају.

Говорим о адвокатским, тужилачким, судијским, извршитељским, нотарским… приправницима,

говорим, о волонтерима…

 

Да адвокатски приправник има право гласа,

Не би постојала разлика између приватног и државног факултета, када конкурише за упис у именик адвокатских приправника. Факултетске дипломе биле би равноправне, и не би постојала дискриминација при запошљавању.

Уговор о волонтерском раду садржао би ограничено радно време, плаћену маркицу за превоз и исхрану у току рада, то је такође право гласа зар не?А је ли то превише?

Да има право гласа,

не би адвокатски приправник никад осетио тежину торбе, тежину предмета које носи сваког дана, већ би предмети у електронском формату били пребачени и (стављени) на таблет или смартфон и тако ношени.

 

Да има право гласа,

Не би чекао по сат времена испред суднице да га прозову за рочиште,

Док судија прави паузу за кафенисање.

 

Да има право гласа,

Не би спустио поглед када га питају:

„ После правосудног остајеш у канцеларији или си на улици?“

 

Да има право гласа,

Његов приговор не би био одбачен као неоснован за обарање из једног предмета на правосудном испиту.

Може ли се усвојити приговор човека, који нема право гласа?

 

И ако сте гласали и ако нисте гласали, избори су завршени. Република Србија је добила председника. А ми и даље остајемо без права гласа.

Шта да радимо?

За почетак, прихватимо ствари какве јесу.

Фокусирајмо се на решавање проблема.

Зашто да чекамо нове изборе, другог председника, другачију кампању и политику,

кад сами можемо да се изборимо за своје право гласа?

Да у Србији увек важи правило „један човек – један глас“ и да се наш глас чује и вреднује исто, и када гласамо на изборима и када захтевамо своја права. И када се огласимо на послу и када се налазимо  на протесту или када седимо за столим са породицом. Увек, кад захтевамо своје право гласа.

Ако сада јесмо невидљиви, престанимо да будемо невидљиви!

Ако смо сада нечујни, постанимо гласни!

Хајде да без устручавања поченемо да користимо своје право гласа!

 

Јавни час реторике, четвртак, 25. мај 2017. године, Правни факултет Универзитета Унион

објављено на страници Адвокатска комора Србије

детаљније о такмичењу на страници Правни факултет Универзитета Унион

18622154_1508458299175746_269077439008189907_n

 

Advertisements

семинар „Вештине говорништва и савремени односи са јавношћу“

15241864_1175402459214469_8547638226405020159_n

Институт за упоредно право и Удружење „Стерија“ уз подршку Канцеларије за младе града Београда, организовао је семинар реторике „Вештине говорништва и савремени односи са јавношћу“, у суботу 26. новембра 2016. године, са почетком у 10,00 часова у сали Скупштине града Београда (ул. Трг Николе Пашића бр.6)

Семинар је отворио проф. Др Јован Ћирић, директор Института за упоредно право. Полазницима семинара представио је програм рада радионице, саопштивши да свако може побољшати јавни наступ, кроз познавање вештина говорништва и њихових правила, препустивши даље излагање Дејану А. Милићу (на слици), професору реторике и односа са јавношћу на Правном факултету Универзитета Унион у Београду.

 Теме радионице:

  • Говорник, говор, аудиторијум, прилика и место као елементи говорништва
  • Израда говора и организација говора
  • Излагање говора и неутралисање говорничке треме
  • Основи савремених односа с јавношћу и
  • рад саветника за односе с јавношћу

Корисни савети:

Када почињете ваш говор, не требате да кажете „Добар дан/Добро вече ја сам…“, већ „Зовем се ….“. Код завршетка говора не изговара се реч „хвала“.

Пре него што се обратите публици, сачекаје пар секунди (приберите се) и  тек тада почните ваш говор.

Што се тиче положаја тела у току вашег говора, најбоље је да стојите на обе ноге (тада имате равнотежу). Потребно је контолисати руке, али је природно да док говорите несвесно померате руке док неприродно померање руку настаје због треме.

Трема је увек присутна. Не постоји говорник који нема трему, колико год добар говорник био. Ако не би имали трему, значило би да сте незаинтересовани за ваш говор пред публиком, потпуно вам је свеједно коме се обраћате и шта говорите а то није говорник; говорник убеђује публику кроз свој говор. Трема може да се неутралише, ако држите у рукама оловку, наочаре или неко друго помагало али није препоручљиво да држите папир и читате или повремено читате. Папир вам одвлачи пажњу и деконцентрише вас. Потребно је гледати у публику, без папира и рећи ваш говор. Може се догодити да у току вашег говора, заборавите реченицу или чак пасос, немојте тада застати већ наставите даље. Публика не зна ваш говор то знате само ви, и пошто сте творци говора ви одређујете говор, најважније је знати увод и закључак а садржина може бити сваки пут различита у зависности од прилике, јер сваки пут исти говор другачије изговорите.

uylkcamc

ЛАКИЋ САЊА

вишестуки победник разних такмичења у говорништву (свеукупна беседница Такмичења на Правном факултету Универзитета у Београду за 2014. годину), говорила је победничку беседу ПАНТА РЕИ

,, А ви, одакле сте ви?“

,,Ниоткуда!” 

                  Панта реи –све тече и све се мења.

На обичној тракторској приколици седе и возе се у неизвесност, млади амбициозни политичар прекинуте каријере, замишљени сељак, бригом обузета жена, свештеник, болесни старац, мусава деца… У овој ,,олујној“ несрећи, сви су исти. Разлика нема. Важна је жеђ за одржањем која улива и снагу и борбеност. У олујној несрећи материјалне ствари су небитне, о њима нико не мисли, сви су опхрвани тугом која их спаја…  Различити људи стопили се у једну реку, реку без краја. Сеобе. Још једна ,,зла коб“ српског народа, како је говорио Милош Црњански.

Посути мраком, сви ћуте. Свако се осећа кривим за котрљајућу несрећу. Можда неко шапуће себи тихо речи Владана Деснице: ,,Превише се умире тамо …у том животу“. Али сви верују да иза границе постоји нова прилика за живот. И постојала је. Само је требало имати вољу за животом. И издржати.По ко зна који пут.

Амбициозни млади политичар, замишљени сељак, бригом обузета жена, свештеник, болесни старац, мусава деца… сви људи у колони, и моји најдражи, имали су вољу да преживе. Јер воља је ствар јаких. Кораци су их удаљавали од Јадрана, мирис мора се губио, Велебит је нестајао, кршни крајеви су бледели пред очима. Али воља и нада коју су гајиле те душе биле су бескрајно велике. Нада се увек огледала у томе да је сеоба привремена, да ће се једном вратити кући, на своје огњиште.

Панта реи.

Иза оне границе о којој је и млади политичар мислио, заиста нас је чекала нова прилика на живот. Прилика је донела многе нове горке  приче. Судија више није био судија, професор није био професор, радник је престао бити радник… Сви су стали у дуги, одвојени ред ,,само за избеглице“. А избеглице? Сасвим обични људи у необичним  околностима. Бити избеглица било је је искуство које преображава, које са собом води многа друга искуства тражења права и налажења нових могућности. Године које су долазиле мрвиле су снагу надања. Огњишта су се угасила, кључеви наших кућа и станова које смо понели постали су само успомена на живот који је остао закључан  „тамо, далеко“! У коначном исходу, тај процес је довео до тога да Србин Србина не зове више преко Дрине већ преко океана. Крива Дрина међу нама престала је бити крива. Нама сте криви ви шкрти домаћини! Вама смо криви ми бахати дођоши?! Ми који већ две деценије живимо у чудној врсти менталног гета и ми који још увек не знамо одговоре на питања будућих генерација. Да ли смо исправно поступили? Који нам је био циљ? Да ли смо криви пред Богом и пред људима? Куда смо то пошли? Где смо стигли?

 Панта реи.

У хаосу ових питања бирамо опцију ,,заборави и ћути“. Понекад се тргнемо као из најгорег сна и знамо да грешимо према прецима и потомцима али се брзо вратимо у љуштуру која се зове живот и настављамо да трампимо идеале за шаку новца, не осећајући ни због чега грижу савести.  

И, ево, питам те, роде мој: Јесмо ли довољно припремљени да у себи убијемо чојство?! Да се одљудимо?! Да оденемо капут скоројевића из страха од онога што нам може донети живот ако  дозволимо да чини то што данас са нама чини.

Ако смо преживели олујну ноћ, нећемо ваљда дозволити да нас убију пенкалом, како једном рече Момо Капор! А и данас нас убијају. И то баш пенкалом! Али томе има краја! Има, ако чујемо речи често прогањаног јеврејског народа: ,,ко ако не ти, кад ако не сад“. Реците гласно! Сад кад смо проживели и олује, схватили да сићушна промена данас може довести до драматичне промене сутра, треба да проговоримо. У име сећања, треба да заборавимо флоскуле ,,то су биле деведесете, нећемо о томе“. Данас треба да престанемо да посматрамо Петровачку цесту као поклопац Пандорине кутије! Данас треба да се дивимо народу који је смогао снаге да састави свој раскомадани живот, суштину свих избеглица и „интерно расељених лица“ .

Ја и после колоне и избеглиштва верујем у правду и у истину, које увек прве погину у рату. Верујем у истину коју треба гласно да говоримо јер је прошло довољно времена за њу , Колтон је говорио ,,највећи пријатељ истине је време а највећи непријатељ предрасуда…“. Онда, одбацимо предрасуде!

Упамтимо ли приче обичног народа у необичним околностима, можемо, у годинама које долазе, да учинимо да се олујна ноћ на Петровачкој цести не понови!  

А ако схватимо да је, како рече Маркес, истинска срећа у начину савладавања литице и ако не гледамо друге одозго, него им кад им затреба помогнемо да крену ка циљу, и сами ћемо бити бољи и јачи. .Ако то не желе сви, ево желим ја! И желиш ти! И ти! И ти! И ви! За почетак –и то је  довољно!

 Јер ја се надам и даље да све тече и све се мења.

 

 

ŽIVOT JE ONO ŠTO OD NJEGA NAPRAVIMO. I SRBIJA JE ONO ŠTO OD NJE NAPRAVIMO- BESEDA

10974743_10153084203953114_3108083375358889976_oDa li znate šta je danas moderno kupiti?

Sat, odelo, cipele…

prevaziđeno

Mislite da je moderno kupiti…

diplomu, radno mesto ili funkciju u stranci koja je sada na vlasti?

i to je prevaziđeno.

Danas je  moderno kupiti…

dete,

bebu !

Ne tako davno u Republici Srbiji živela je jedna porodica, koja se radovala rođenju svog prvog deteta.

Majka, rodila je živu i zdravu bebu. Najsrećniji dan za porodicu.

Sutradan, kada je trebala prvi put da podoji bebu, došao je lekar i rekao:

„Vaša beba je umrla“.

 

Želeli su da ga sahrane- nisu im dozvolili,

želeli su da ga vide, poslednji put, kad već ne mogu da ga sahrane- nisu im dopustili.

kažu-takva je praksa bolnice.

Praksa ?!

Na izlasku iz porodilišta lekar je rekao:

„Mladi ste, imaćete još dece!“

 

I to nije usamnjen slučaj.

Svaki roditelj kome je nestala beba u porodilištu, doživeo je ovakvu priču.

 

Srbija je ono što od nje napravimo.

A šta mi od Srbije pravimo?

Da nam se u poslednjih četrdeset godina proda „hiljade beba“.

Znate li koliko košta jedna beba?

Od 1000€ do 15000€.

Isplativ posao, zar ne?

 

 Život je ono što od njega napravimo.

Premijer Zoran Đinđić, posvetio je život za borbu protiv organizovanog kriminala.

Te porodice, posvetile su život tome da nađu svoju decu.

Tražili su dokumentaciju, grobno mesto svoje bebe…

Znate li koji su podatak dobili?

Da su dokumenta pojeli miševi а da bebe nisu ni sahranjene.

Gde su onda bebe?

 

Obratili su se državi za pomoć.

Vlast јe odgovorila – slučajevi su zastareli!

Kako može da zastari bilo koji slučaj u kome roditelj traži svoje ukradeno dete?

Kakva je to zemlja u kojoj krivična odgovornost nepostoji prema osobama i institucijama koje su učesvovale u trgovini beba?

Kome na vlasti odgovara ovakva situacija?

 

Za nekoliko meseci, doneće kažu… zakon.

Zakon koji nalaže da ako država ne nađe traženu bebu, sada već odraslu osobu, roditeljima će isplatiti novac.

Novac?!

Моže li novac da Vam zameni dete?

Ovakav zakon- nije rešenje. Opet stvari guramo pod tepih.

 

Nismo mogli da biramo gde ćemo se roditi, mnogi od nas ne mogu da biraju gde će živeti…

Ako već živimo u Srbiji, učinimo je boljom.

Učinimo je bezbednom, za nas i naše porodice.

Pomozimo roditeljima da pronađu svoju ukradenu decu.

Učestvujmo u borbi protiv organizovanog kriminala.

Nedozvolimo da se kupuju: diplome, radna mesta ili deca…

Došlo je vreme da svi zajedno:

ZAUSTAVIMO TRGOVINU BEBAMA U SRBIJI !

 

 „Besede u Zoranovu čast“, Senta 15.02.2015.g.

 

 

 

 

https://d19tqk5t6qcjac.cloudfront.net/i/412.html

https://d19tqk5t6qcjac.cloudfront.net/i/412.html

https://d19tqk5t6qcjac.cloudfront.net/i/412.html

https://d19tqk5t6qcjac.cloudfront.net/i/412.html

Ključ filozovska beseda

 Nalazim se na sredini bine. U džepu  ključ , počinjem govor:
 
kljuc
 

U prirodi postoji samo sadašnjost, prošli događaji postoje u sećanju, a događaji koji treba da dođu uopšte ne postoje – budućnost je samo fikcija duha. I  sada zamislimo, u ovom sadašnjem trenutku da gledamo neki ključ.

(vadim ključ iz džepa i podižem visoko gore, postavljam pitanja  krećući se po govornici)

Naša naredna misao biće, čije to ključ? Od čega je ključ?

Zašto je te boje ključ?

Da li ključ otvara ta vrata?

(ključ sam usmerila ka ulaznim vratima, na trenutak zastala i ponovila pitanje gledajući u publiku.)

I tako, malo po malo mi ćemo našu znatiželju upotpunjavati nadovezujućim pitanjima i sada su naše misli sređene, idu u istom pravcu, nižu se i uplivavaju u reku zagonetki. Ako površno gledamo na „ključ“ nezainteresovano naše misli neće biti ovako nizane, uzastopne, nego će biti površne, plitke bez plana.

Imajući želju da saznamo šta predstavlja taj „ključ“ počećemo da tragamo za dotičnim informacijama. Počećemo da se prisećamo, upotrebićemo prošlost i znakove koji nas asociraju na njega. Nagađaćemo i bez dovoljno informacija lažno zamišljati šta predstavlja taj „ključ“. Da li je to ključ od nečijeg stana? Kuće? Prodavnice? Ko može biti vlasnik? Čovek? Dete? Svako može biti vlasnik.  Kroz maštu sve je moguće.  Upotrebićemo  budućnost, i zapitati se :

 

vrata

 

  Da li taj ključ otvara vrata beskonačnosti? VRATA IZA KOJIH POSTOJE  ODGOVORI NA SVAKO NAŠE POSTAVLJENO   PITANJE?

Beseda se završava. Silazim sa bine, vraćam ključ u bravu, i odlazim.)

 
 
Javni čas na Pravnom fakultetu Union, maj. 2009.g.

 

                                                                                                                                  

Obećanje

Nalazim se na sredini bine. Gledam u pod. Podižem pogled i krećem da govorim:

Pali ste !

Pali ste godinu !                                                           

 Uzmite vaš indeks,od vas zavisi da li ćemo se videti sledeće godine.

Sledeći  !

Obećao je sebi da će položiti taj ispit i upisati se u narednu godinu studija

to obećanje nije ispunio.

U ovom trenutku, on, mrzi sebe.

Plače.

Ne vidi,

Ne čuje, ljude oko sebe , kišu koja pada

On… plaši se…

Put do kuće previše je dug.

KUĆA, PORODICA njegovo utočište

sada će biti mučilište.

Kako roditelje pogledati u oči?

Mlađem bratu biti uzor?

Kako ga razumeti?

Kad sam sebe  nerazume.

(čučnula sam, i ćutala  par sekundi. Iz tog položaja izgovaram donji deo teksta. Ovaj gest, izvela sam iz razloga da približim publici osećanje koje ta osoba oseća u tom trenutku)

Okliznuo se.

Na pločniku je…

iz tog ugla svi mu izgledamo tako veliko i moćno,

oseća se … malim

Hoće li ustati, ili odustati?

(ustala sam, i ispravila se, to predstavlja nemi gest da  ta osoba nije odustala već je nastavila dalje)

Na tom fakultetu on je bio broj indeksa 1389

bez imena i prezimena….

bio je broj, a ne student….

A vi?

Na vašim fakultetima….da li ste broj indeksa ili imate ime?

Da li vi sebi dajete lažna obecanja ???

 FM_112x150_20140524143445[1]

Studenti su ustali i krenuli da tapšu a ja sam napustila govornicu.

Javni čaš na Pravnom fakultetu Union, maj 2010.god, 3.mesto od strane publike.

 

 

 

Beseda Potpis

Nalazim se na sredini bine. U levoj ruci držim beli papir formata A4. Ćutim. Gledam ljude u prostoriji. Posle par sekundi krenem da govorim:
Potpisi su moćni…. Pazite šta potpisujete 
Da bismo ispit položili potreban nam je potpis profesora.
Zaveštamo organ svojim potpisom i pomognemo čoveku da živi.
Potpisom postanemo žiranti i odjednom se naš prijatelj izgubi, prodamo kuću, kola sve… pitam se da li je bilo iskrenog prijateljstva?
Potpisom dobijemo otkaz od šefa. Iako smo radili godinu dana, 10 ili 20 godina zar je bitan naš radni staž, kada nas proglase tehnološkim viškom.
Na Pravnom fakultetu Union, svakog utorka se održava Porodična klinika. Na kojoj profesori, advokati, sudije, studenti daju pravne savete i pomažu ljudima koji nisu u mogućnosti da plate advokata. 
Završila sam obuku. Moj prvi zadatak bio je predlog za sporazumni razvod braka, 28 -nje žene, majke dvoje dece. Dobila sam potrebnu  dokumentaciju. Napisala sam predlog, ostalo je samo da ona da svoj potpis.
Uzela je papir. Ćutala je. Kako je moguće da posle 8. godina ljubav u braku nestane ? Pitala se da li je bilo uopšte ljubavi ? Iz kuće koju su zajedno sagradili izneće dve najvrednije stvari i otići na ulicu…to ću biti njena deca. Deca ću dobiti oca na papiru.Hoće li papir biti uz njih kad su bolesni, na proslavi njihovih rodjendana…gledati ih na maturi ?
Papir nije covek !!!!!
(papir  podižem iznad glave, dovoljno visoko da ga svaki slušalac u prostoriji vidi. Sa tako podignutim papirom odlazim na drugi kraj bine. Papir predstavlja oca. Za tu decu list papira na kome se nalazi potpis, njihov je otac, otac koji je uvek uz njih, jer taj papir nose u džepu svog srca.)
Gde će ?
Šta će ?
Kako će prehraniti porodicu ?
Da li će se vratiti kod svojih ?
Vaspitani smo da kada zaključimo brak u braku i ostanemo.
Vaspitani smo da
prihvatimo laganje,
oprostimo preljube
, sakrijemo modrice,
da ćutimo kada tuče našu decu , kada tuče nas
RADI ČEGA ?
Samo da okolina ne bi upirala prst …. da nas ne krivi da smo mi rasturili taj brak.
Potpis majke…. potpis oca….    brak je ponisten.
(papir mi se nalazi u levoj ruci dok  izgovaram, potpis majke; premeštam ga u desnu ruku, kada govorim potpis oca, podižem ga u visini  grudnog koša,  i cepam papir. Ruke su raširene, izgovaram brak je poništen, otvaram obe šake  listovi papira  padaju na pod. To je simbol prestanka braka. Brak je predstavljao beli papir (zajednicu). Leva strana predstavlja ženu, desna strana papira muškarca. Cepanjem papira simbolizuje se prestanak zajednice)
A šta je sa decom?
Na ovom ispitu roditelji su pali.
Beseda se završava.

 
 
Javni čas na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu, maj 2011. godine
Javni čas Pravne retorike, održanog u Tužilaštvu u Valjevu, 11.04.2013. godine