knjiga „Una i Selindžer“ Frederik Begbede

una_selindzer_vv

Dana 5 decembra 2016. godine sa početkom od 18 časova održano je čitalačko veče u čajdžinici „Salon the tea“. Knjiga za mesec decembar bila je „Una i Selindžer“. U nastavku prenosim utiske:

0305-1-articwhite-2.jpgBeba Bajalski

Knjiga Una i Selindžer dopala mi se:

1. Sjajni opisi života u Americi-dok besni rat u Evropi (Amerikanci kao sa Marsa gledaju na sve to i žive ludujući po noćnim klubovima)
Dobra psihološka paralela-a time se objašnjava i sadašnji američki stav o „izvozu“ ratova po celom svetu. Nisu imali patnje-koje su drugi preživeli.
2. Ljubav Une i Čaplina. Zanimljivo je bilo čitati o tom fenomenu kada „lolita“ voli 30. godina starijeg „tatu“. U datom slučaju-jasno vidljiv kompleks nemanja očeve ljubavi (otac koji je sreo nju 3 puta u životu-dok su je svi zbog slavnog prezimena primali u društvo)-očigledno je to užasno jak osećaj praznoće-koji je Čaplin popunio.
3.Druga strana medalje-da li je Čaplinova ljubav pedofilna ili ne? (Reče jedna pametna devojka: da je imala 5 godina manje i on 5 godina manje-a sa istom razlikom u godinama-on bi bio u zatvoru kao pedofil). Pitanje za mene ostaje: kakav je kompleks tih muskaraca? Ili je to psihijatrijsko stanje? Ili šta je u pitanju?
4.Treći momenat-ljubav Selindžera platonska prema Uni-gde kroz strahote Drugog svetskog rata nosi njen lik sa sobom i očito mu pomaže da preživljava surovu stvarnost. Da se razumeti zasto je onda pretvorio praktično u lik Madone u svojoj fantaziji. Kasnije-očita frustracija neuzvraćene ljubavi u mladosti dovodi do toga da imitira Čaplina I traži „lolite“.
Begbede daje vrlo jak opis kad kaže da danas ima suviše puno nezaštićenih devojaka-kojima se obilato koriste starci… Tužno-ali istina. I sve više je devojaka koje jednostavno ne vide muskarce svojih godina-a zrele ljude. Očito zato se razvija trend ogromnih razlika u godinama-kada idu sa 30. godina starijima od sebe.
Stil pisanja je veoma jasan,precizan, negde grubo realističan,negde romatičan-zanimljiva mesavina. Vrlo životna knjiga.                             

                                                                               Kristina Vidović

fb_img_1460889073229.jpg

Jako je zanimljivo to što je pisac odabrao da piše o vremenu koje se desilo mnogo pre no što je on rođen. I Begbede to radi jako dobro, nije konfuzan, a slike koje stvara su maštovite, ali lako zamislive savremenom čitaocu. Zanimljiv je i jezik kojim piše, naročito na početku knjige, gde ima jako malo psovki, ironije i cinizma, koje on tako često koristi. Jako zanimljiv prikaz odnosa među ljudima, realan i često surov prikaz rata. Sve u svemu, Frederik Begbede je pisac koji piše zanimljivo i interesantno današnjem čitaocu. Radujem se njegovom sledećem romanu!

screen-shot-2016-09-08-at-10-23-06-pm-273x300Andreja Bošković

Knjiga „Una i Selindžer“, zanimljiva je iz više razloga. Begbede je zaljubljen u Laru, koja je dosta mlađa od njega. Dokaz njegove ljubavi nalazi se u ovoj knjizi koju je njoj posvetio (ikao to nije navedeno) iz koje saznajemo da je Lara rekla „da“. Sigurno je kriva slika sveta koji osuđuju ljubav između dvoje ljudi različitog starosnog doba navela da kroz ovu kljigu poruči da ljubav postoji i da može biti dovoljno velika i jaka da prebrodi spoljne uticaje i opstane uprkos razlici u godinama.

Početak knjige govori kako su se Una i Selindžer upoznali. Selindžer je tada imao 20-tak godina i bio je pisac u pokušaju. Poticao je iz stabilne i odgovorne porodice, dok se Una osećala kao da je siroče iako je imala majku sa kojom je živela i poznatog oca zbog koga je i pre rođenja postala slavna. Bila je poznata ali nije znala kako da se nosi sa tim, gušilo je sve to iz samo jednog razloga zato što otac nije želeo da čuje za nju a voleo je, međutim ljubav nije umeo da ispolji i svaki pokušaj više je izgledao da se međusobno zamrze nego da se zavole. Iako je Una bila mlađa od Selindžera, tada je imala 16. godina mnogo je bila zrelija i realnija od njega. Ali pošto nije imala usmerenje, podršku i prihvatanje to je opet prouzrokovalo kontradiktornost jer ispada da ona ne želi da vidi rat koji se oko njih dešava, dok Selindžen odlazi u rat i tada sazreva.

Sviđaju mi se delovi iz knjige kada Begbede pravi paralele života Une i Selindžera. Parafraziram „dok Una pliva u bazenu uživajući u  divnom danu, Selindžer se nalazi u rovu, vojnici oko njega umiru, bombe i metkovi leti na sve stane, komadi zemlja i prašina dižu se uvis paralelno sa rukama, prstima, ljudima…. Una i Čaplin uživaju u ljubavi koja ispunjava njihov bezbrižan i srećan život, dok Selindžer leži u vodi, mokar od blata i krvi gledajući svoje drugove sa kojima je igrao šah kako pred njegovim očima vrište od bolova moleći da ih ubiju jer to mučenje ne mogu da podnesu. Zatvara oči misleći da će prizor nestati, želi da se probudi sa nadom da je rat završen. Una zatvara oči, živi za novi dan jer je trudna i raduje se rođenju deteta.“

Svako bira život kakav želi da živi. Zašto je Selindžer odabrao težak život ako je njegov život od rođenja bio siguran i bezbedan? Zašto Una, kojoj je život bio pun bola i patnje uspeva da preokrene život pretvarajući ga u srećan i siguran? Njen muž Čaplin, komičar, čovek koji je uspeo ceo svet da nasmeje jedino sebe nije uspeo da zasmeje. Bio siroče, ožiljke iz detinjstva nosio je uvek sa sobom, ali Una ga je promenila. Postao je srećan ali tada svetu nije više bio zanimljiv. Da li se slični ljudi više razumeju od različitih, iako se kaže sa se suprotnosti privlače? Da li su za ljubav i srećnu (stvarno) toliko bitne godine ili ljubav ne zna za godine?

Dragi čitaoci, 

Želim Vam uspešnu i srećnu 2017. godinu. Svake godine, svakog meseca, svakog dana imate mogućnost da menjate svoje navike, želje, ambicije, ciljeve, ubeđenja i uverenja ako vam se ne svađa kvalitet života koji živite. Potrebno je malo više napora, truda, strpljenja i rada pogotovu ako se kosi sa opšteprihvaćenim standardima u svetu i kod nas… ali vredi, niko umesto vas ne može biti srećan, niko umesto vas ne može živeti vaš život. Jer to da li ćete biti sa 10. godina starijim ili 10. godina mlađim partnerom/kom, potpuno je nebitno svima osim vama, da li radite posao kojima je svima san snova a vama ne predstavlja uzbuđenje, motivaciju i strast dok radite, razmislite vredili li takav život živeti? I milion, milion drugih stvari i sitnica koje čine život, možete uvek promeniti. Ako vas ispunjava takav život to je super, međutim ako je odgovor neodređen ili negativan onda kad Vi budete spremni (bez uticaja i manipulacije drugih) promenite ga, možda je baš ova Nova godina, godina za promene. Srećna Vam 2017. godina.

Knjiga „BRAĆA KARAMAZOVI“ Fjodor Dostojevski

download (3)

Naš mali čitalački klub imao je zadatak da preko leta pročita knjigu „Braća Karamazovi“ od Dostojevskog do narednog susreta koji je bio zakazan za kraj septembra. Pošto je knjiga obimna, podelili smo je u dva dela. Održali smo čitalačko veče  21. septembra i 27. oktobra 2015. godine od 18 časova u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu. U nastavku prenosim utiske:

ana stoj

Da li je Aljoša zaista glavni junak ove priče, kao što nam narator najavljuje na početku?

Šta je sa majkama i uopšte ženama u ovoj knjizi? Zašto su tako predstavljene?

Na koji način su sva četiri sina „senzualisti“? Utisak o knjizi?
Beba Bajalski komunikator-pregovarac www.vortimer-consulting.com

Beba Bajalski
Aljoša nije glavni junak, jer je priča jako kompleksna, mnogoslojna. Žene su većinom predstavljene kao histerične. Agrisenjka je jedini zanimljiv ženski lik jer joj pisac pripisuje životnu snagu. Razmišljajući na ovu temu moram reći da i sada ima dosta veliki broj histeričnih žena, a i muskaraca!! Kad se pitam zasto? Mislim da to potiče od globalnog nezadovoljstva svojim životom. Lakše je biti histeričan, nego nesto uraditi. Dostojevski ovde predstavio histerizam ženski kao groteski, jer u njegovo vreme žene osim bogatog oca ili udaje nisu bas mnogo izbora imale, a znaci nezadovoljstvo životom daju histeričnost. Senzualisti su sva četiri sina. Mislim da od monstruma oca od koga su potekli i pobegli sinovi jesu morali biti senzitivni da bi postali drugačiji i bolji od užasnog oca koga su imali. U suprotnom bi bili nesenzitivni, tupi, a to znači kopije oca. Posmatram knjigu globalno. Mislim da je ova knjiga slabija od „Kockara“, „Zlocina i kazne“,“Idiota“,“Ujkinog sna“. Kao da je pisac hteo u ovom delu da ponovi od svih tih knjiga poneki aspekat. Ali opet globalno gledano-meni je Dostojevski optimističan i čovekoljubiv- uvek ukazuje svetlo na kraju tunela (na razne neočekivane načine).

10352976_10203641778278339_1254009838729760553_n

Aljoša je posrednik, ne glavni junak, jer on povezuje sve aktere priče. U romanu, o ženskim likovima malo je napisano, a i ono što je napisano, žene je predstavilo kao osobe koje su zavisne od muškaraca. Sva četiri sina, rastu u različitim sredinama, ali u svakom od njih teče krv Karamazovi. Najzanimljiviji lik bio mi je otac Zosima. Čovek, koji je bio svetac, bio je i grešnik. Kroz roman pisac ističe dobru stranu Zosima, kako pomaže ljudima i ljude razume. Da li možeš razumeti ljude ako nisi živeo život nalik njihovom? Kako možeš saosećati sa nekim ako nisi i sam na svojoj koži osetio bol i patnju koju sada oseća suprotna strana?  Da li se svaki čovek može promeniti? Kao što se promenio otac Zoasim.  Da li od loše osobe može postati dobar čovek? Kako je došlo do preobraženje? Kroz religiju? Tvoje lično opredeljenje? Ili je to učinjeno zbog voljene osobe, možda i ljudi koji veruju u tebe pa te to tera da radiš ispravne stvari?   Šta te tera na promenu? A šta te sputava u tome?

IMG_0044

Pouka romana je potreba čoveka za religijom. Zašto ljudi imaju potrebu za religijom? Šta to navodi ispravnog da bude ispravan, a onog drugog da bude drugačiji? Sredina i okruženje jako su bitni činioci radi formiranja ličnosti čoveka.

ana stoj

Meni je jako zanimljivo, parafraziraću deo iz knjige koji glasi da je u raju veće slavlje kada dođe jedan pokajnik nego pedeset pravednika. Zašto je vredniji pokojnik od pravednika? Ovakva pitanja vratila su me u davna sećanja kada sam prisustvovala diskusiji na pitanje:

Koga bi spasili u stanu koji gori:

sliku Mona Lize ili

Hitlera bebu?

  • Napomena: Hitler beba, je beba Hitler, a ne  njegovo dete. 

Beba: spasila bi sliku Mona Lize, a ne bebu Hitlera, jer je on budući monstrum. Ljudi previše učaureno misle da su sva deca anđeli, ali to je izlizani kliše. Inače da je tako, mi onda ne bi imali ubice, zlotvore, Hitlera, Pol Pota…

Zlatka, Nena i Marta: spasile bi bebu. Ljudi se rađaju dobri. Okruženje utiče na to šta ćeš postati.

Ana: tada je moj odgovor glasio slika, a danas bi spasila bebu.

Nada i Bilja su ostale neopredeljene do kraja diskusije a moj odgovor je glasio bebu Hitlera, zato što je ovde postavljeno pitanje da li je vrednija stvar od čoveka?

Koga bi Vi spasili? 

Knjiga „POTRESNO DELO ZAPANJUJUĆE GENIJALNOSTI“ Dejv Egers

Sagledavanje knjige iz različitih uglova:

delfi_potresno_delo_zapanjujuce_genijalnosti_dejv_egersDana 12. juna 2015. godine sa početkom od 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu.

ana stoj

Ana Stojanović, moderator u „Klubu čitalaca“ konsultant i urednik

UTISAK O KNJIZI:

Ono sto je meni lično bilo najinteresantnije, a što možda nije glavna poenta knjige, je ta tenzija između privatnosti i potpune otvorensoti ili čak egzibicionizma, kako konstantna eksponiranost novih generacija kroz razne medije utiče na pojimanje sebe, ideja da je potpuno otvaranje jedini put do slobode. Uživala sam u opisima mladosti i njene jedinstvene kreativnosti i energije.

 Ovo su samo neka od pitanja o kojima smo diskutovali u čitalačkom klubu:

Šta mislite o stilu pisanja? Koje odlike njegovog stila pisanje čine njegovo delo tako živopisno i upečatljivo?

Kako biste uporedili Eggresova osećanja na oca i majku? Do koje mere uspeva da sredi svoja osećanja vezano za svoje roditelje kroz čin pisanja ove knjige? Kakav je njegov odnos prema prošlosti? Da li treba preseći sve i početi iznova i iznova?

Eggers sugeriše, da tragični događaji daju onima koji su preživeli osećaj da su na neki način „izabrani“, da žive neku posebnu sudbinu? Da li je uobičajeno da oni koji su mnogo patili očekuju neki vid kompenzacije za svoju patnju?

Koji aspekti Eggerova kao roditelja čine se najvrednijim pohvale i divljenja? Koji su najsmešniji? Koje su mane i vrline svakog aspekta?

Veliki deo ove knjige posvećen je osnivanju časopisa MOĆ? Šta ovaj deo govori o razmišljanjima, ambicijama, brigama i frustracijama pametnih, energičnih mladih ljudi u savremenoj Americi ili svetu?

Eggers dolazi iz generacije koja je preplavljena medijima. Da li se slažete da je mlađa generacija opterećena permanentnom eksponiranošću? Ako doživljavamo da nas u svakom trenutku neko posmatra, kakav to efekat ima naš doživljaj samih sebe? Da li stalno glumimo? Da li smo previše operećeni samim sobom?

IMG_20150621_132837-1Početak romana počinje opisivanjem svakodnevnog dana u jednoj porodici. Jedan uobičanjeni dan menja se od momenta kada njihovoj mami počinje da teče krv iz nosa, krv koja ne prestaje da teče… i dovodi do smrti. Samo pre par nedelja ostali su bez oca. Sada su sami, njih četvoro. Kako izgleda život posle smrti oba roditelja? Da li postoji život, ili su svi na neki način manje ili više umrli zajedno sa njima? Eggers, koji ima 22 godine postao je staratelj Tofeu, bratu od 8 godina. Odlaze u Kaliforiju. Teško je da mladić od 20-tak godina na sebe preuzme toliku odgovornost, da zameni oba roditelja. Koliko god se on trudio, roditelj se ne može zameniti. Oni prave ludosti, jer nemaju granice, jer nema nikog da im kaže „stani, ili volim te“. Prepušteni sami sebi, svaki dan, suočeni su sa sa sažaljivim pogledima ljudi. Zato on ne želi da stane, ide dalje, ide napred, nedozvoljava da mu dan bude monoton, nedozvoljava da mu misli naviru, ne želi da razmišlja, samo rad i isprljenost, mogu da ga održe. Kada si preumoran ne možeš da razmišljaš o prošlosti. Kroz roman, pisac želi da na smešan i pozitivan način, bez sažaljenja samog sebe, objasni čitaocu, da život ipak može da bude zabavan. Za mene, ovaj roman je potresan… da nisam u mogućnosti da ga pročitam do kraja.

moj citat:

Budite srećni, svi vi koji imate roditelje, jer tu privilegiju nema svako.

Knjiga „Devojka s pomorandžama“ Justejn Gorder

Sagledavanje knjige iz različitih uglova

indexDana 21. maj 2015. godine sa početkom od 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu.

IMG_0044

Zlatka Pavić, diplomirani ekonomista

U kratkom romanu Justejna Gordera:“Devojka s pomorandžama“, postavljaju se ozbiljna, savremena pitanja, analiziraju i donose optimistični zaključci, kroz oproštajno pismo oca i sinovljevo promišljanje. Odgovori su bez patetike. Postavljajući važno pitanje sinu pisac postavlja i pitanje nama. Budi u nama uspavanu svest, svest o trci s vremenom, smislom, svest o smrti bez straha .

Dilema: život i konačnost, optimizam i tuga.
Završetak ljubavnog romana koji, poput bajke ima „srećan“kraj, a to je vera u život koji struju svemirom kao „cvet iznad dva ponora“.
Seme je posejano, život rođen nošen vetrovima, burama i olujama upućuje nas da živimo sopstvenu bajku, živimo sopstvenu karmu.
U pismu otac piše  sinu sa uverenjem da drugog života osim ovog ovde i sad nema:“…na svet dolazimo samo jednom. Puštaju nas u veliku bajku. I čiča miča gotova priča.„Ipak na kraju knjige provejava misao o mogućem životu posle života i kaže:“Ali san o nemogućem ima svoje ime. Nazivamo ga nada.“
Pitanje koje mi se nameće čitajući  knjigu: ostaviti ili ne ostaviti pismo iza sebe kao neki zavet, uputstvo, oproštaj, znak  ljubavi. Georg čitajući prve rečenice pisma oseća nelagodu i pita se zašto mu je otac uopšte pisao. Kako odmiče čitanje otvaraju mu se vidici, nova pitanja, dileme o kojima nije razmišljao do tada. Upoznaje oca kog je kao trogodišnjak izgubio. Spoznaje ljubav oca i majke, dobija krila i otkriva u sebi snagu da priđe devojci s violinom koju sreće u muzičkoj školi. Suočen sa dilemom odgovora na očevo pitanje. Odrasta. Rođen je čovek.
Kad Gorder govori o tugi, da je sin nasledio od oca duboku tugu to ne deluje ni dramatično ni tragično nego kao konstatacija, duboko prežiljeno, promišljeno i prihvaćeno osećanje kome ne dozvoljava da mu ometa radost života. Tuga je prisutna kao i misao o konačnosti života no nadvladava misao o životu kao misteriji kosmosa. Otac je posejao seme interesovanja o tajni postanka sveta još u četvorogodišnjem dečaku dok ga je držao u naručju pod zvezdama jedne hladne, snežne noći. Sin razgovar sa ocem u večnosti: „Naučio sam da gledam u nebo i da se čudim svemu što je u svemiru mnogo milijardi svetlosnih godina daleko…Najbolja strana Georg Red pripada onom delu svetske populacije koji je zaista shvatio da živimo na jednoj planeti u Mlečnom putu.“
Otac nije umro, on je seme života koje živi u sinu, kroz krv, slike, video zapise, sećanja, Veronikin portret sa plavim vrcavim okom, iskustvo i misao posejanu u detinjstvu. Naši preci žive kroz nas, mi ćemo živeti kroz  potomke.
„Svaki pojedini čovek je poput živog kovčega s blagom, prepun misli i uspomena, snova i čežnji.“
Roman je oda životu i ljubavi.“Mogli smo da uberemo jesterniku ili ljubičicu i da minutima stojimo nad njom i proučavamo malo čudo. Zar ceo svet nije jedna velika bajka od koje zastaje dah?…Za mene je ovaj svet uvek bio svet magije. Kakva to duša pokreće životinju? Kakva to nedokučiva sila ukrašava Zemlju cvećem u svim duginim bojama a noćno nebo kiti raskošnim vezom treperavih zvezda?“
citat:
U svakom trenu na planeti život se odvija istovremeno:“ U ovom trenutku krdo divljih irvasa jezde preko vetrovite visoravni Hardangervilda na ostrvu Kamarg…gnezde se na hiljade plamenocrvenih flamingosa. Čarobana je prizor krda vitkih gazela koje skakuću preko afričke savane . Hiljade i hiljade kraljevskih pingvina brblja na ledenoj plaži na Antartiku i nije im teško dopada im se….Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo…Nikad nisam dopustio ni Njutnu ni Darvinu da nadvise samu misteriju života.“
Ovaj poetsko lirski roman kao da je napisala ženska ruka muškog bića, što svedoči o tome da animus i anima obitavaju u svima nama bez obzira na pol.
Beba Bajalski komunikator-pregovarac www.vortimer-consulting.com

Beba Bajalski
komunikator-pregovarac
http://www.vortimer-consulting.com

 

 

Devojka s pomorandžama- misljenje kratko: Tema vrednosti života na Zemlji, ljubavi, kratkoće svega toga- da li vredi sve to?

Meni se knjiga uopste ne svidja. Ova pitanja su jasna, ali nikakav originalan odgovor nije dat. Forma je dosadna. Meni je čitanje bilo dosadno- beskrajno filozofiranje o nečemu sto se može kraće i jezgrovitije reći. Sve u svemu- forma nezanimljiva, jezik nezanimljiv, filozofiranje naporno, pitanje staro a bez noviteta u odgovoru. Eto mog utiska o knjizi.

 

 

 

 

IMG_20150621_132837-1Dečak od 15-tak godina, neplanirano dobija pismo od svog pokojnog oca. Imao je skoro četiri godine, kada je ostao bez njega. Bio je mali da bi ga se sećao, a dovoljno veliki da ga nikad nezaboravi. Dok je sneg napolju padao, dečak je sedeo u svojoj sobi i čitao pismo, stranice ispisane o životu svoga oca i devojke s pomorandžama. Jednog dana, njegov tata ugledao je prelepu devojku u vozu koja je u rukama držala kesu punu pomorandži. Voz je naglo zakočio, kesa je pukla, pomoranđe su ispale i kotrljale se, a njihovi pogledi- sreli su se. Dok je pokušavao je da ih pokupi, devojka je uzela jednu pomorandžu, nasmešila se i izašla iz voza. Na narednoj stanici, izašao je i počeo da je traži…Koliko puta u životu sretnemo potpunog stranca, koji nam izmami osmeh? U njegovom prisustvu, osetimo nešto, što se ne može definisati, i takvo osećanje prestane, kad ta osobe pođe svojim putem.

Zašto, nemamo hrabrosti krenuti za tom osobom?
Njegov tata, nije odustao, nastavio je da traži devojku s pomorandžama. Taman da odustane ugledao je u kafiću, kako sedi a pored nje nalaze se pomorandže. Zbunjen, i srećan, prišao je za sto i seo. Ćutali su. To su trenuci kad ne preduzimamo ništa, a preduzeli smo sve. Nekada je pogled važniji od reči. Ona odlazi a on ostaje sa namerom da pođe za njom. Vreme prolazi u traganju. Dolazi Božić, sreću se i ovog puta ide korak dalje. Devojka s pomorandžama pita ga „Možeš li da me čekaš pola godine?“ Zar i taženje nije čekanje? Ona odlazi, a on ostaje sa nadom koju mu je dala. Posle par meseci, stigla je razglednica od nje, i on odlučuje da ode kod nje iako nije siguran gde je. Nalazi je i nedozvoljava ovog puta da mu pobegne.. Ispostavilo se, da je ta devojka devojčica iz njegovog komšiluka, koja se odselila pre dosta godina.. Kao mala deca, bili su najbolji prijatelji a sada su postali ljubavnici. Ona je slikarka a on budući lekar. Ostatak je bajka, u kojoj si i ti rođen ali sa tužnim završetkom. Umro je, međutim na kratko je oživeo kroz ovo pismo. Tok popodneva u sobu je ušao dečak koji je želeo da pročita očevo pismo a iz te sobe nije izašao dečak, već odrastao čovek. Može li se odrasti za par sati? Može…
Ostatak porodice, bio je tu, sedeo za stolom i želeo da zna šta piše u pismu. Saznaće vremenom… kao što će i vremenom dečak odgovoriti ocu na postavljeno pitanje koje glasi:
citat

Šta bi odabrao kada bi dobio priliku? Da samo kratko vreme živiš na Zemlji, a da te zatim, nakon nekoliko godina otrgnu od svega, da se više nikad ne vratiš? Da li bi prihvatio takvu ponudu?

knjiga „SEVEROZAPAD“ Zejdi Smit

Sagledavanje knjige iz različitih uglova

274395837522ae49772f81972921438_330x468

 

Dana 21. aprila u 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu.

Ovo je roman o Londonu. Priča o velikom gradu. I o deci velikog grada.

ana stoj

Ana Stojanović, moderator u „Klubu čitalaca“ konsultant i urednik

UTISAK O KNJIZI SEVEROZAPAD:

Severozapad–slojevit roman koji preispituje sustinu price. Igrajuci se formom i stilom Zejdi Smit nam jasno stavlja do znanja da prica nije jednostavna stvar, sa jasnim granicama ili urednim pocetkom, razradom i krajem. Dogadjaji nisu uvek ocekivani, opravdani ili lako razumljivi i njihov znacaj se menja u zavisnosti od tacke gledista. U gradu koji vezujemo za glamur i bogatstvo, Severozapad je cetvrt Londona gde zive obicni ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Koliko okruzenje i drustvene norme odredjuju razvoj licnosti? Uspeh u drustvu? Izmedju ostalog, Zejdi Smit nudi jedan predivan opis radjanja prijateljstva u ranom detinjstvu i prati sve izazove, komplikacije i protivrecnosti koje slede s godinama. Njen stil pisanja lezi negde na granici izmedju proze i poezije i oseca se velika sloboda duha.. Slike koje nam se javljaju dok citamo mene podsecaju na poentilizam: tu je nebrojeno mnogo sitnih, naizgled nepovezanih ili kontradiktornih tackica koje zajedno cine jednu jasnu ali suptilnu sliku.

Beba Bajalski komunikator-pregovarac www.vortimer-consulting.com

Beba Bajalski
komunikator-pregovarac
http://www.vortimer-consulting.com

Moje misljenje:

Pitanja postavljena u knjizi jesu filozofski i ljudski opravdana,jer moral je u neverovatnom padu danas u drustvu.
Ali nacin i jezik,stil pripovedanja zarad postavljanja ovih dobrih pitanja se meni licno nije dopao.
Previse mi je razvuceno,jezik nezanimljiv,dijalozi nezanimljivi.predugo se sve to razvlaci,nema mi dinamike.
U poredjenji sa tako vaznim filozofskim pitanjima,koje si navela u svojem misljenju o knjizi- meni licno se cini nezanimljivim stil kojim se ta pitanja postavljaju.
Opet meni licno ( a ukusi su razni i o njima se ne diskutuje) se ne svidja sto se pitanje pomoci izrazava kroz prizmu novca- novcane pomoci ( odnosno novcane prevare).
Meni bi zanimljivije bilo da se pitanje pomoci nekome ogleda kroz model nevezan za novac: pomoci coveku u bolesti znaci doneti i casu vode- sto nekad mnogo znaci. Pomoci coveku posle razvoda dobrim odnosom,prijateljskim ramenom- odlaskom na koncert u pravom momentu i td- su suptilni gestovi pomoci….
Pomoci nekome da se razabere sa svojim ciljem na poslu je jekad sudbonosna pomoc…. I td i td.znaci meni je dosta banalno pripovedanje kroz prizmu novca…. Barem sam ja tako dozvela knjigu.Sve u svemu – meni je knjiga slaba od onih koju necu pamtiti.

Na samom početku spisateljica Zejdi Smit, uvodi čitaoce u tešku dilemu, postavivši pitanje sa kojim se danas srećemo: „Da li treba pomoći čoveku u nevolji“?  

IMG_20150621_132837-1Lea, jedna od glavnih junakinja romana, otvara vrata ispred kojih stoji devojka, koja je  uplašena i u poderanoj odeći  moli za pomoć. Moli da je pusti u svoju kuću, moli da joj pomogne da spase majku, koju su upravo odvezli u bolnicu. Lea je pustila potpunog stranca u kuću. Da li biste vi postupili isto? Taj stranac, moli za novac, jer trenutno kod sebe nema para, sve se brzo desilo, odjednom njenoj mami je pozlilo, hitna pomoć došla je i odvezla u bolnicu. Treba joj novac za taksi, i možda trenutne troškove bolnice. Zahvaljuje se, što je pustila u kuću, jer niko drugi nije, kucala je kod komšija, ali niko ne otvara vrata… novac će vratiti. Da li biste dali novac? Lea je dala novac. Poverovala je u priču, koja je bila lažna. Taj novac nije otišao do bolesne starice, već za kupovinu droge. Lea je u ovoj situaciji ispala naivna. Kako možemo znati, kada stvarno treba pomoći čoveku, a da ne budemo prevareni?

citat iz romana:

Nije svima stalo do tog konvercionalnog malog života ka kome si ti zaveslao, pa veslaš li veslaš. Meni se sviđa moja vatrena reka. A kad dođe vreme da odem, ja stvarno nameravam da svoj kajak zalaufam u plamen pa nek me proguta. Ne bojim se! I nikad se nisam bojala. Većina ljudi se boji, znaš. Ali ja nisam kao većina.

knjiga „POKORAVANJE“ Mišel Uelbek

Sagledavanje knjige iz različitih uglova.

Dana 26. marta u 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu. 

 

Beba Bajalski komunikator-pregovarac www.vortimer-consulting.com

Beba Bajalski
komunikator-pregovarac
http://www.vortimer-consulting.com

 

U najkraćim crtama izdvojila bih 3 stvari:
– raspad i degradacija drustva danas, amoralnost, nemanje duhovnosti, egoizam, usamljenost
– nešto što će se desiti u najkraćem roku, ovde on navodi islamizaciju, jer islam veruje u tradicije, porodicu, obaveze prema porodici, ali islam je u knjizi uslovna kategorija (po meni), Uelbek vidi ćorsokak današnjeg sistema i društva,pa govori da je velika promena neminovna (jer ovako se dalje nema kud)
– meni je jako zanimljiva situacija poredjenja hrisćanskih žena (umornih od posla,pa kućnih obaveza,koje više nisu privlačne, ili varijanta druga-gde žene služe za zabavu samo-mlađe,ili treća varijanta-gde se žene prostituišu, i muškarci, koji realno te raznovrsne žene razmatraju veoma površno-uglavnom za upotrebno seksualni aspekat. Nasuprot tome prikazuje žene u islamu-harem (mlađa za seks, starija mudrija  itd.)-Ali te žene su zbrinute u braku -izdržava ih muškarac. I onda se postavlja pitanje: gde je zena bezbednija? (Na prvi pogled zvuči čudno-ali ako uzmemo grube fakte iz knjige-a realistično je napisano sve)-onda realno sta to žena ima od grdne emancipacije danas? (Uz emancipaciju ima brdo briga, bori se za opstanak, umorna je, neprivlačna stoga, realno ne uživa u ženstvenosti i zivotu).
Knjiga je jako slojevita-ali bih izdvojila ova 3 sloja.

IMG_0044

Zlatka Pavić diplomirani ekonomista

ZLATKA PAVIĆ:      Osvrt na knjigu dala bih pod naslovom:

Traganje
Da li je čovek osuđen na samoću u XXI veku, kao i u onom prošlom, onom pre kao i nekom budućem?
Da li je osuđen na traganje?
Osuđen?
Traganje je izlaz!
Ulebekov junak traga za sobom i ne znajući da to čini. On živi ovde i sad, ukorenjen u sebi, bez korena u detinjstvu, posvađan sa ocem i majkom, bez korena u svojoj proslosti. Živi istražujući zivot omiljenog pisca Uismansa, odlazeći na mesta gde je  boravio, živeći život kakav je on vodio, odajući se alkoholu i bludnom zivotu, bezeći od savremenog života i iznova upadajući u njegovu zamku.
„…jedino vam književnost može omogućiti da stupite u kontakt s duhom pokojnika i to na način neposredniji, potpuniji i dublji nego što bi ste to postigli vodeći razgovor s prijateljem…“,kaže pisac knjige „Pokoravanje“
Reči:„Gadim se svog života, umorio sam se već od sebe…u suštini , meni je srce okorelo i dima se nahvatalo na terevenkama, nisam ja više ni za šta“, koje izgovara Uismans u knjizi „Na putu“ mogle bi se shvatiti kao moto života glavnog junaka „Pokoravanja“, koji je profesor Univerziteta sa intelektualnim dostignućima , pripada miljeu priznatih ljudi. Pražnjenje intelektualnog naboja traži u susretu sa studentkinjama u prolaznim seksualnim avanturama bez želje za trajnijim vezivanjem i osnivanjem porodice iako je presao četrdesetu godinu. Devojku sa kojom se duže viđa tretira kao ljubavnicu. Strana su mu osećanja zaljubljenosti, neznosti i zanosa. Potrebno mu je samo polno pražnjenje.
Kroz pustoš usamljenosti savremenog života,krećuči se u književnim krugovima prati zbivanja na političkoj sceni Francuske bez želje za angažovanjem. Posle nemira u Parizu i njegovog povratka iz unutrašnjosti, islamisti su zauzeli vlast. Tendencija povratka religije prožima društvo. Na fakultetu ostaju oni koji su na promuslimanskim pozicijama a on odlazi u penziju. Vreme prolazi, naš junak je sve usamljeniji, bolestan, umiru mu roditelji počinje neprimetno da se menja. Jednom prilikom plače neutešno, počinje da razmislja o ženi, nekoj imaginarnoj, kao o potrebi za bliskim ljudskim bićem.
Rober Redize ga poziva da se vrati na fakultet, da prihvati islamski način zivota i obrede.
Glavni lik prihvata preobraćenje u islam, ne zato sto je zadojen idejom Boga, metafizičkim nadahnućem ili filosofskim promišljanjem. Dopale su mu se mogućnosti koje je nudio: udobnost Redizeove kuće, bogatstvo, svidela mu se ideja o posedovanju više žena. Omamio ga je miris sveže ispečenih, toplih i ukusnih  kolačića koje je napravila prva, četrdesetogodišnja žena Redizea, domacica. Istovremeno postojanje druge, mlade petnaestogodišnje žene čije mesto je bilo van kuhinje u krilu njenog vlasnika dalo je polet njegovoj masti. Domacica i ljubavnica na jednom mestu, dok su godine i bolesti kucale na vrata.
„Nekoliko meseci kasnije vratiću se predavanjima i, naravno, studentkinjama-lepim, pokrivenim, stidljivim… Svaka od tih devojaka,koliko god lepa bila, radovaće se i biti ponosna ako izaberem upravo nju,i biće joj čast da samnom deli postelju. One će biti dostojne ljubavi, a ja ću, sa svoje strane, uspeti ljubav da im pružim.“
unnamed

Nevenka Popovic Sevic Profesor na Biznis Akademiji

Jedna od brojnih poruka romana Pokoravanje autora M. Uelbeka jeste sveprisutnija usamljenost i haotičnost življenja savremenog čoveka. Glavni junak Francois je neko ko živi izraženim haotičnim životom, bez ljubavi i emocija, kako od svoje primarne porodice, tako i u okruženju u kome obitava, pa onda i ne čudi da najprisniji odnos koji ima zapravo uspostavlja sa običnom mikrotalasnom pećnicom. On doslovce kroz zivot tumara bez nekog vidnog cilja, i karijerno i emotivno. Francois predstavlja idealni prikaz kako spoljni sistemski događaji mogu oblikovati ljude koji nemaju jasne odrednice u životu.

 
Uprkos tome što ova knjiga ni na koji način ne veliča islamofobiju, veoma jasno daje opis krajnje dekadentnosti zapadnog društva i sekularizovanog hrišćanstva, čime zapravo potencira potrebu savremenog čoveka za povratkom religiji. Kroz mnogostruka pokorovanja, junak istoimenog romana će u stvari videti iskonsku priliku za početak jednog novog života.