Срећна српска Нова година

Драги читаоци,

Желим Вам срећну и успешну српску Нову годину. Надам се да је у здрављу прослављате 🙂 

Желим са вама поделити једну занимљивост поводом српске Нове године. Синоћ, док сам са пријатељима у Савамалој одбројавала минуте до почетка наше нове године и радовала се, испоставило се да смо се само ми радовали томе и још пар људи. Док смо се веселили, једни другима честитали и пожелели све најлепше у животу остатак људи у клубу је уместо наздрављања, запалило цигарету и испило гутаљ пића као да је најобичнији дан у години. Осећала сам се као странац у својој држави. Да ли смо погрешили град и клуб за славље српске Нове године, или су срби заборавили да су срби? Можда зато што се српска славила у суботу, „дан викенда“ када људи излазе па се није имао осећај да се слави српска већ се излази за викенд? Немам одговор, али сам разочарана чињеницом да смо заборавили да се радујемо и славимо данашњи празник. Надам се да ћете остатак данашњег дана прославити са вољенима и уживати 🙂

Ово је први чланак у 2018. години и њега ћу посветити сумирању 2017. године. 

Поводом књига објавила сам следеће чланке: у читалачком клубу обрадили смо књигу од Елене Феранте Прича о новом презимену и књигу од Ненада Стефановића Водич кроз љубавну историју Београда . Била сам један од говорника на промоцији књиге Бебе Бајалски Од сада без страха Беба је промоцију имала и на 62. Међународном београдском сајму књига . Написала сам причу Улица детињства и са тим чланком завршила писање у 2017. години.

Говорништо је обележило 2017. годину. Почело је беседом Да имам право гласа коју сам говорила на Правном факултету Универзитета Унион и у гимназији „Душан Васиљев“ у Кикинди. Након тога, учествовала сам на 26. такмичењу беседника у Сремској Митровици и освојила 3. место у категорији импровизације. Написан је мини серијал импровизованих беседа. Беседа Путујући морем живота не можеш очекивати да ти сваки ветар дува у леђа , беседа Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија , беседа Увијек је сумњиво кад неко за себе мисли да је паметан , беседа Свака срећа зависи од храбрости и рада беседа Ко се свети после победе није достојан да победи . 26. Фестивал беседништва “Sirmium lux verbi”-интервју: Душан Дрча 

Поводом људских права су објављени су следећи чланци: из радног права неосновани отказ дат трудници из кривичног права поводом кривичног дела ратни злочини и геноцид објављен је чланак прекомерна анонимизација кривичних пресуда посвећене жртвама Сребренице.

Због „забушавања“ рада државних органа подржала сам  протест „оставке и одговорност“   од организатора не да(ви)мо Београд . Како државни службеници продужавају сами себи годишњи одмор, радећи нешто а не радећи ништа говори чланак летња разонода .

Чланак посвећен адвокатским приправницима који нису оверили легитимацију 

Најчитанији чланак у 2017. години био је семинар за припрему правосудног испита . Поред овог чланак имате и чланак семинар за припрему правосудног испита адвокатских приправника Такође, кривичарима би користило сагледавање Законика о кривичном поступку из различит углова (професора, судије, адвоката) и њихово коментарисање. Детаљније о њиховим излањањима налази се на сајту Партнера за демократске промене Србије, страница http://www.partners-serbia.org/E-learning/

Advertisements

УЛИЦА ДЕТИЊСТВА (прича)

Некада човек осети, да празнина његове душе нагриза срећу у којој живи. Онда застане за тренутак да размисли: Да ли вреди мислити? О људима који су те напустили? О људима који не желе да прихвате, тебе, таквог какав јеси. О превари, отказу, паду испита, скупој цигарети, укислом вину, поцепаној чарапи? Запита се, ко је он?

Кишне капи сливају се низ стакло. Подсећају га на детињство, на стари мали прозор у мајушном стану. Завршивши са послом, човек се упути у супротном правцу од куће. Изгледао је погубљено јер годинама тим путем није пролазио.

Стигао је у град прошлости и осетио хладноћу децембарске ноћи. Корачао је улицама свог детињства. Сваки наредни корак, враћао му је сећања и осмех. Зграда у којој је живео, налазила се испред њега. Изгледала је старо али није дозволила да је зуб времена поједе, да је сруше или да је станари напусте. Неки нови људи живе у њој и одржавају је…нека нова деца трче кроз његов давно заборављено склониште- паркић који непрепознаје, осећај му говори да се налази на месту свог детињства.

Подигао је леву ногу и свом снагом загазио у бару. Капљице блата биле су на ципелама, панталонама, мантилу а неке су дошле до лица. Осетио је мирис буђи, осетио је мирис живота. Сетио се својих жеља, снова и идеја. Његове снови нису чинили садашњи људи и материјалне ствари, којима тежи. Његов живот био је миран, срећан и исправан. Мислио је да је то досадан живот. Превише једноставан. Вођен наметнутим стварима, уверењима што пласирају медији, политика, познаници, пријатељи, породица…. друштво…. прихватио је наметнута уверења и ограничења…изгубио је себе.

Са благим осмехом на лицу и мокром ципелом у улици свог детињства сетио се „ко је он“.

IMG_2109

Желим Вам срећну и успешну 2018. годину.

Препоручујем Вам да ове године прођете вашом улицом детињства и присетите се како је лепо бити дете 🙂 

26. Фестивал беседништва „Sirmium lux verbi“-интервју: Душан Дрча

26. Фестивал беседништва „Sirmium lux verbi“- Сирмиум светлост речи  одржан је 2. септембра 2017. године у Сремској Митровици. У име организације Фестивала беседништва говори директор Установе за неговање културе „Срем“, Душан Дрча.

tn

cropped-fb_img_14602316455916.jpg

Од кога је потекла иницијатива да се организује Фестивал беседништва у Сремској Митровици и каква је била првобитна замисао Фестивала? (када је организован први Фестивал, како је он изгледао, ко су били такмичари, жири, да ли су постојале све три категорије беседа)?

17. септембра, те онеспокојавајуће, ратне 1992. године, у форуму сирмијумском на Житном тргу, уз реске звуке фанфара, и ишчекиван громки  бруј,  јасних и чврстих, сјајних и чистих речи, почео je I фестивал беседништва „Sirmium lux verbi-Сирмијум светлост речи“. 

„И све је те вечери враћено уназад: и време и људска мисао. На сунчаном сату, у атријуму Музеја Срема, гном је дужином своје сенке, показивао баш оно доба дана, када су се грађани Сирмијума окупљали на форум  да чују беседу свог владара, МАРКА АУРЕЛИЈА ПРОБА. И, одједном смо, у атмосфери тишине, у усхићењу душе, у очекивању беседа чувених ретора,  београдских глумаца, Љубе Тадића, Мире Бањац и Стеве Жигона, стајали   ПРЕД ВРАТИМА ИСТОРИЈЕ БЕСЕДНИШТВА“       

Не беше то тако давно. Пре четврт столећа само. Мада нам, чини се, векова прође пуно. Није случајно, ни узалудно речено,  ни записано случајно није, да у почетку реч би. In principio erat Verbum.A на почетку тих почетака, Неки мудри и велики, оновременима, реторичко поставише тројство. Беседничку трихотомију, античко виђења успешног говора, оставивши га у аманет и нама ововременима, а ми га прогласисмо свевременим. Они га назваше  logos, ethos, pathos. И тако је беседништво, као племенита вештина, као дар богова, постојало  још у преисторијско доба. Почетак европског беседништва се везује за историју Старих Грка. После сумрака хеленског златног доба, беседништво се преноси у Рим, у Сирмијум као једну од четири резиденције великог Римског царства. Више од 1700 година је прошло од тада. Делили су нас векови и мрак, ондашњих  великих и светлих речи. Од 1992. године у Сремској Митровици, у негдашњем царском многољудном Сирмијуму, где камени остаци сведоче о пролазности времена, али и о непролазном сјају трајности дела, већ 26. година живи светковина речи, којима се саопштавају универзалне људске поруке о животу и о човеку, неспутане временом и простором. Тако Реч, како записа о њеној лепоти, професор дрТихомир Петровић „јасна, плодна и стваралачка, полирана до високог сјаја, ритмична, чиста и умивена …“, а изговорена међу људима, гради своје достојанство и потврђује исконску вредност.  

Оваплоћена у сирмијумском, оном Говорнику- бронзаном (из 2. столећа ере нам нове), та Реч, чистотом душе њеног творца изречена,   истином својом умивена, васељенски јасна и бљештава, одлетеће у трену казивања свог, до најскривенијих кутака људске душе, свих времена, обасавајући столећима, скривене одаје палате раскошне, и тргове богате велелепне античке, царског Сирмијума; широке улице и сокаке ушушкане, средњовековне Дмитровице; дугачке шорове  оријенталне, Шехер-Дмитровице;  простране булеваре и расталасане променаде, Сремскенам Митровице; све сведочећи о неумрлом времену једном, и свим оним потоњим,  временима будућим,  подстичући Реч племениту, да живи и траје,  да истрајава и опстаје, разносећи сјај порука вечних, светлошћу речи, речима светлости.  

„Зато, једино зато, и увек зато: SIRMIUM- LUX VERBI“.

Зато „Полазећи од Аристотеловог гледишта, да је задатак беседништва, да осигура победу истине и правде, над неистином и неправдом;      

Полазећи од гледишта, да највеће беседе потичу из најдубљих осећања и најузвишенијих мисли, да кроз уста беседника говоре векови и народи; 

Полазећи од гледишта, да је беседништво штит и мач, против навале зла и неправде; 

Прожети осећањима непролазности славе Сирмијума, панонске престонице, Римске империје, града царева и мученика и многољудне мајке градова;                                                                                              

Ми, грађани Сремске Митровице, уживајући небеске благодети: злато сунца, сребро месеца и бисерје звезда, као што то чинише грађани античког Сирмијума, користећи као и они, ватру, воду, земљу и ваздух, на овој буси планете земље;                                                   

Ми, грађани Сремске Митровице,  усредсређујући сву пажњу ка лепом говорењу и негованој речи,  а у жељи, да сјај славе Сирмијума, и светлост речи, и речи од светлости, надвладавају силе мрака и заборава, РЕШИЛИ СМО да у темеље пирамиде беседништва узидамо ову ПОВЕЉУ“.

Написао је  у Повељи Фестивала беседништва, „градећи је песком прошлости и цементом  садашњости“,  године 1994, као својеврсни МАНИФЕСТ говорништва,  а у име Одбора Фестивала,  један од његових родоначелника, адвокат, Александар Ердељан.

Припреме за Фестивал трају неколико месеци, али је његова концепција и основна идеја остала иста: неговање лепоречја, традиције беседништва, убедљивости изговореног и вера у говорника и истинитост његове беседе.  Први корак у организацији је расписивање Огласа Фестивала, у којем се сви заинтересовани беседници обавештавају о условима  и пропозицијаматакмичења, а на основу Повеље Фестивала. Од 2006. године Фестивал беседништва је обогаћен, поред постојеће две реторске дисциплине АУТОРСКЕ БЕСЕДЕ и ИНТРПРЕТАЦИЈЕ,  и за Категорију такмичења EX TEMPORE – ИМПРОВИЗАЦИЈЕ. У овој великој, традиционалној манифестацији, учествују ученици основних школа, средњошколци, студенти, драмски уметници, говорници из иностранства и сви други, надахнути лепом речју а сколони вештини говорења. Током двадесет и шест године одржавања Фестивала, највећи његов значај је неговање историје, традиције града, достојанства исконских вредности каква је реч и међународна сарадња.

Фестивал обично  траје два или три дана зависно од периферних ствари, које се односе на његову финансијску структуру. Први дан је такмичарски, други дан ревијални. Припреме почињу у јануару, а финале је у првој недељи јуна (или у Новембарским данима, у оквиру обележавања Славе Града), од ове године, би традиционално, требао да буде у оквиру нове Манифестације „Царски Сирмијум-Град легенди“. Обично се пријави педесетак беседника, сваке године већи број. После селекције, надмеће се њих четрнаест до седамнаест у три категорије. Организатор је Установа за неговање културе „Срем“, уз покровитељство Града Сремска Митровица и повремено Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и сарадњу са верским заједницама, уз спонзорство, појединаца уметника и других поклоника бесеништва.

cropped-fb_img_14602316455916.jpg

 

Да ли се очекује у будућности да Фестивал беседништва буде на међународном нивоу?

Фестивал беседништва „Sirmium lux verbi-Сирмијум светлост речи“, је међународног карактера. Наступали су нам бесдници из Италије, Мађарске, Француске, Грчке, у Ревијалном делу и из  Републике српске у Такмичарском делу.

cropped-fb_img_14602316455916.jpg

Како сте дошли до идеје да организујете Фестивал беседништва осуђених лица?

 

Митровачки Фестивал је својеврсна луча обнове ученог надговоравања.„Sirmium lux verbi-Сирмијум светлост речи“ је сведочанство и оног и овог нашег доба и времена, било оно  повољно или не. Овај Фестивал је први у низу епитета, који су допринели да Митровица понесе атрибут „Град фестивала“.  За очекивати је било да Неко дође на идеју, с обзиром на традицију најдужу у региону, и готово јединствену у суседству балканских земаља,  да постане део великог Фестивала, а основа за то већ постоји.  Тако су, иницијативом, уметнички надахнутих у Казнено поправном заводу, Сремска Митровица, већ трећу годину, победници Фестивала осуђених лица„Audiatur et altera pars – Нека се чује и друга страна“ (свих завода у Републици Србији са Финала у КПЗ у Сремској Митровици) гости у Ревијелном делу Фестивала беседништва „Sirmium lux verbi-Сирмијум светлост речи“. И по томе је, Фестивал беседништва у Митровици јединствен.

cropped-fb_img_14602316455916.jpg

По Вама, који је најбољи беседник у Сремској Митровици? (шта је по вама оставило утисак да га сматрате најбољим беседником у Сремској  Митровици)

С обзиром да сам у беседништву готово од почетка а у  његовој организацији лично, од 2004. године, имам богато и  искуство и  процену „најбољег беседника“. Плејада младих људи, говорника-Митровчана  је наступало у сирмијумском амфитеатру на Житном тргу, Позоришту, летњој позорници у Парку, чак и на  Градској плажи за време бомбардовања, и било би неправедно и лично, када бисмо, или бих, доносила свој субјективни став и мишљење. Сви су они сада успешни глумци, студенти, адвокати, професори. Они су Јован Петровић, Александар Стефан Радишевић, Гордана Лукић, Татјана Венчеловски, Борис Пинговић,  Владимир Балашћак, Јелена Јанковић, Николина Иванчевић, Јелена Арбанас, Никола Станковић, Станислава Ђекић, Горан Вучановић… И сви успешни и најбољи.

Део интервјуа добијен је од Зорице Мишчевић, председнице Одбора Фестивала беседништва. 

У наставку следи беседа Весне Јеремић из КЗП Пожаревац.

ПОРУКА СРЦА (беседа)

            Живот почиње оног тренутка када се распадне. Баш тако, попут керамичке посуде чије су крхотине расуте на све стране. Када гледамо делове душе расуте свуда наоколо, све оно што смо мислили да јесмо, све оно што смо желели да будемо, распало се у тренутку.

            Кажу, срце мора да буде сломњено како би нашло свој пут. Можда тако и мој живот, попут посуде у којој сам држала душу, мора да буде разбијен како би она могла да се рашири.

            Тек сада видим да требам да живим живот какав заслужујем. Сада заправо почиње исцељење. Схватам и учим своје лекције. Кад сакупим део по део и успем да га саставим, схватам колико може бити то лепо то поновно живљење.

            Баш као и на лицу, ожиљци на души сведоче кроз шта сам прошла. А прошла сам храбро, уздигнуте главе, са надом у будућност, не из страха од прошлости. Ја свој ожиљак кријем. Стоји на левој страни груди, баш наспрам срца. Задобила сам га у време када сам мислила да сам срећна. Тог периода не би требало да се сећам, али се врло добро сећам сваке ситнице и колико је мало делило срећу од несреће. Тај ожиљак је пресудио да се борим.

            Али, најтеже су битке, оне које нико не види.Оне у нама. И ту битку је моје срце извојевало и оснажило душу. Сада срце шаље поруку души, да је мој живот излечио неизлечиво и да почиње из почетка. Али овог пута новом сврхом. Јер мој живот ће бити леп, управо што сам од крхотина створила нешто јаче. Исцелила сам душу миром и стрпљењем и одлуком да сам сама свој водич, а не посматрач.

            Сада ме ситнице обрадују и измаме осмех, учим да будем срећна, јер знам да срећа долази изнутра и новог срца, оног мог старог, излеченог. Ослушкујем ритам и дајем обећање себи, да ћу живети живот по мери његовој и ићи тамо где ме оно води ка срећи и слободи дивљења. Оно сада куца за нове могућности и нове моменте среће које ће ми подарити живот.

            Никада не треба пропустити своју шансу, зато што никада није јасно да се неке ствари поправе. Живот је тек ситница али и једино што имамо. Никада га не треба презирати, јер сви смо ми једно, део живота.

Порука мог срца гласи:

Баш тад се смејати, треба знати

Кад најбоље одлази полако

Кад само најгоре може да нас прати

У животу у коме плакати је лако.

Шта кошта нека кошта, треба знати

Достојанство своје чувати

Без обзира колико треба да се плати

Ићи без оствртања, треба знати.

 

„Ко се свети после победе није достојан да победи“ (импровизована беседа 3. место)

XXVI Фестивал беседништва „sirmium lux verbi“- сирмијум светлост речи, субота 2. септембар 2017. године, позориште Добрица Милутиновић, време после 22,00.

IMG_1400

Водитељка Фестивала беседништва, Гордана Лукић, уручује нам коверте са темама беседа:

  1. Не тече река него вода. Као што не пролази време него ми“
  2. „Ко се свети после победе није достојан да победи“

Одабрала сам другу тему. Да подсетим: Имате од 15 до 45 минута да смислите причу. Можета да пишете али када говорите, говорите беседу без гледања у папир, говорите о свему чега се сетите да сте написали на папиру или размишљали о томе пре говора.

Размишљала сам а у таквим тренуцима тешко је размишљати. С једне стране свако од нас жели да остави леп утисак према публици, према жирију, представљајући себе у што лепшем светлу и  убеђивајући њих, себе, да баш ти треба да победиш. Зашто неко буде победник, а неко остане такмичар, само име на папиру? Ако се те две особе исто спремају, раде исте ствари, а опет само један је победник а сви остали су такмичари. Шта то има победник што други људи немају? Мада, за мене је веће питање, шта ти урадиш након победе? Да ли заборавиш пријатеље, са којима си до јуче пио кафу? Да ли постајеш још више похлепан, жеља за моћи и успехом која  надјачава сврху награде која ти је дата. Уместо тога, када ти је већ дата могућност и позиција да промениш нешто у свом окружењу или у овом систему, нпр. дајеш савете другим такмичарима, бордиш их, промовишеш беседништво, и од свих ових могућности ти гледаш само личну корист. Да ли је то победник? Једно су наше мисли а друго су изговорене речи. За пар минута излазим на сцену и имам јако велику трему. Пријатељи из тима грле ме и говоре „ти то можеш, говори гласно и јасно“ Њихове речи одзвањају док корачам према средини позорнице. И долазимо до ове слике коју управо гледате. Пријатељи иза бине а у публици ментор и део екипе, телефон у џепу вибрира, јављају се људи који нису у могућности да буду поред мене. Тишина у позоришту. Увек говор који изговоримо пред публиком, разликује се од онога говора који смо желели да кажемо.

21316088_10212668527701433_7014826347975888057_o

Ко се свети после победе није достојан да победи

Свако такмичење засновано је на само једном победнику. Ко је тај победник? Да ли се тај победник налази у позоришту? Како се уопште постаје победник?

Победник може да се постане на два начина.

Први начин, или тежи начин, је тај да ви радом, упорношћу, храброшћу и стрпљењем доказујете, да баш Ви, заслужујете да победите.

Други начин је лакши начин, а то значи да до победе долазите кроз мито, корупцију, потурање ногу.

Свако од вас бира којим средствима долази до победе?

Сада Вас исто питам, када победите. Шта тада радите?

Да ли исмејавате друге људе, такмичаре? Да ли сте тада пуни себе? Да ли се осећате  да сте најбољи, најпаметнији, и заборављате ко сте били пре победе?

Да ли је таква особа заслужила да победи? Да ли је она достојна победе коју смо јој дали?

Није!

Победник је особа,

која се не плаши конкуренције,

која је свесна својих могућности и ограничења.

Победник је особа,

која на такмичењу стекне пријатеље, доживи доживљаје, које ће годинама након такмичења препричавати.

Победник је особа која зна,

да највећа награда није новац и скупе ствари које добије, већ могућност, да када се налази у тој позицији помогне људима којима је потребна помоћ.

То је победник!

IMG_1399Овом беседом, завршава се мини серијал импровизованих беседа. Поводом манифестације „ЦАРСКИ СИРИЈУМ-ГРАД ЛЕГЕНДИ“ биће објављен посебан чланак а до тада, желим да уживате у викенду који је пред вама и да се осећате као победници.

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

 

 

Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија! (импровизована беседа)

21316088_10212668527701433_7014826347975888057_o

Среда, 30.08.2017. године,

Припреме за такмичење:

У договорено време и у напред одређеној учионици седели смо и чекали професора како би наставили са вежбањима беседа за такмичење. Дошавши у учионицу, професор нам је саопштио да ћемо данас да вежбамо беседе у кафићу. Говорити беседе у кафићу, у којем се налазе људи, нама се даје могућност да смањимо трему која је саставни део говорништва, јер ћемо говорити пред публиком. Још један нови изазов.

Добила сам две теме:

  1. Стојте, галије царске!
  2. Тамо далеко

Да подсетим: Имате од 15 до 45 минута да смислите причу. Можета да пишете али када говорите, говорите беседу без гледања у папир, говорите о свему чега се сетите да сте написали на папиру или размишљали о томе пре говора.

 

Одабрала сам другу тему. Речено ми је да на основу речи:

„Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија!“

На основу ових речи напишем беседу. Села сам за посебан сто. Инспирацију нисам имала, тако да сам седела, пила сок и уживала. Посматрала људе који пролазе улицом, групу спортиста док безбрижно трче, певушила несвесно песме са радија од Бајаге, Сергеја, Мерлина. Време пролази а ја не пишем. Гледам људе у кафићу који причају, пију и пуше. Неко одлази, неко долази. У овако дивном тренутку, требам да пишем о чему? Србији? Некада и сада? Минути пролазе, певушим песме и онда схватам, све ово што видим… све је то Србија.

Тамо далеко

Старац седи у башти кафића и чита новине. На столу, налази се шољица кафе и препуна пепељара цигарета. Чују се речи са радија

„Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија!“

Старац је спустио новине на сто. Скинуо је наочаре и прешао рукама преко лица. Певуши „Тамо далеко“, те речи, подсетиле су га на њега, на прошлост, на Србију.

Србију некада и Србију сада.

Године су прошле и оставиле траг. Некада, овде где он седи била је мочвара а сада се налазе најскупљи станови.

Тржни центри „Ушће“ и „Делта“, нису постојали а људи су и тада били лепо обучени. Толико се улаже у модерне грађевине док се села пустоше. Заборављамо обичаје, заборављамо некадашњу Србију.

 

Садашња власт хоће,

Управо је у новинама прочитао,

Хоће, да промени Устав, да промени заставу Републике Србије!

Желе да скину орлове,

Орлове, који су симбол Србије, победе, јединста, наше историје… жели да избришу.

Шта се догодило са Србијом која је некад постојала? Да ли се изгубила?

Запалио је цигарету и са носталгијом посматрао људе који пролазе улицом, певушивши песму:

„Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија!“

 

чланак је заснован на мини серијалу импровизоване беседе

 

Путујући морем живота не можеш очекивати да ти сваки ветар дува у леђа (импровизована беседа)

21316088_10212668527701433_7014826347975888057_o

XXVI Фестивал беседништва „sirmium lux verbi“- сирмијум светлост речи, субота 2. септембар 2017. године, позориште „Добрица Милутиновић“, време после 22,00.

Налазим се на позорници и говорим беседу са којом освајам треће место. Знам да се очекује да напишем беседу и то и желим, али мало касније. Размишљала сам гледајући ово слику, да ли одмах написати беседу или читаоцима пружити могућност да сазнају о припремама, квалификацијама и финалу? Можда неко док чита ове редове, будући је говорник. Из тог разлога, желим да напишем мини серијал импровизованих беседа. Замисао је да урачунавајући овај чланак објавим још 5 чланака на ову тему. Имаћете могућност да и Ви учествујете у писању беседе, потребно је само да на основу тема које прочитате, одвојите 15 минута и напишете причу. Ваша прича, неће бити иста као и моја, можда се нећете сложити са мојим ставовима, можда ће те рећи, „боље бих ја смислио“…. зато вам постављам изазов. Одвојите 15 минута за размишљање о једној теми и видећете биће забавно 🙂

XXVI Фестивал беседништва, одржан је у Сремској Митровици. Пријава за беседништво трајала је до јуна 2017. године. Можете се пријавити у једној од три категорије. Категорија А Ауторска беседа- беседник тумачи поруку беседе чији је аутор. Категорија Интерпретације- беседник тумачи поруку беседе другог аутора. Категорија Б Импровизација- беседник говори беседу ex tempore.

Пријавила сам се за категорију А Ауторску беседу, која се звала „Да имам право гласа“.

Припрема за такмичење:

Понедељак, 28. август 2017. године. Окупили смо се и припреме су почеле јер је остало је пет дана до фестивала. Прошле недеље на данашњи дан, било је лепо време за разлику од данас док пишем ове редове. Време као да ће да пада киша, а тада је сијало сунце. Дошао је ред на мене да говорим беседу. Док сам говорила беседу, почела сам да се смејам, не знам, нисам могла да се сконцентришем. После пар минута опет сам је поновила, али иста прича. Када су ме питали „шта ми је“, одговор је гласио, да се осећам да говорим као туђу беседу а не своју, да ми је превише тешка и да сада живим другачији живот, од оног од пре пар месеци, када је она настала. Добро требамо изабрати речи и реченице у беседи, јер њих понављамо и онда се свесно или несвесно поистовећујемо се. Професор је предложио да размислим шта да радим и да могу ако желим да променим категорију, да говорим импровизовану беседу.

Налазила сам се у дилеми. Шта урадити? С једне стане у јуну сам одлучила да говорим о њој, све је било испланирано и сада одједном, није то оно што желим. Види се да не можете да говорите као пре пар месеци, да се тако не осећате, али се ви упорно држите тога. Шта постижемо тиме, ако схватамо да не уживамо у томе што радимо, јер смо ми себи ракли да тако желимо, толико смо себе убедили да једном кад нешто одлучимо да тако мора и да остане, да време пролази а да се наша размишљања никада неће променити. Да ли је то истина? С друге стране, имате 4 дана да вежбате импровизовану беседу. Да ли ће те бити занимљиви људима? Велики је изазов то, али исто тако схватам да осећам да желим то. Тада нам се отвара, милион питања, да ли је довољно времена, шта је битно у импровизацији, колико требамо да знамо о разним темама, да ли ћу имати трему ,да ли ћу имати инспирацију тог дана, да ли ћу се коцкице поклопити? Међутим, иако све наводи, да су шансе мале за успех, Ви када радите онако како се тада осећате, све се мења. Одлучила сам, прелазим у импровизацију и учинићу све што је до мене. На мени није да размишљам о резултату.

Уторак, 29. август 2017. године,  

Добила сам две теме:

  1. Тешко је беседити мудром међу будалама
  2. Путујући морем живота не можеш очекивати да ти сваки ветар дува у леђа

Одабрала сам другу беседу. Имате од 15 до 45 минута да смислите причу. Можете да пишете али када говорите, говорите беседу без гледања у папир, говорите о свему чега се сетите да сте написали на папиру или размишљали о томе пре говора. Срећно 🙂

Путујући морем живота не можеш очекивати да ти сваки ветар дува у леђа

Неко ће рећи,

Ја желим да дипломирам, а неће изаћи на последња три рока јер ће тада рећи „има времена“.

Други ће рећи,

Желим да радим у државној управи, завршио сам факултет и очекујем почетну плату 60.000 динара, ништа испод, јер то се подразумева за мене.

Свако од нас може да каже:

Ја желим… ја стварно то желим…

Шта радимо поводом тога?

Шта радимо да би остварили то што желимо?

Радимо на томе, да устанемо око подне. Укључимо интернет, обиђемо све друштвене мреже, фејс, инста. твитер, видимо коју је слику Зорана блогерка поставила и онда одемо на кафу у неки фенси кафић. На кафи, пријатељима говоримо о својим плановима, до детаља. Да ћемо устати сутра ујутру у 7 сати, написати мотивационо писмо, конкурисати за посао, запослити и уозбиљити. А онда нас, изненада позову на неки догађај. Биоскоп, кафана, промоција, утакмица. То, никако не можемо одбити. И наше планове померамо за наредни дан, или онај тамо, када већ имамо испланираног фризера, маникира  и управо тада нам јављају да је у тој и тој продавници невероватно снижење а нама је баш тада, толико потребна та ствар да се купи.

У продавници, сусретнемо познаника који ради у општини и помислимо „сигурно је веза“.

Тај познаник, запослио се у општини а на тај посао чекао је више од 2 године. До тада је радио у пекари и кафићу. Учио је државни испит, иако у том тренутку нису постојали изгледи где ће тамо радити. Створио је радне навике, зарадио минималац, није члан странке. Планира да напредује. Он није говорио „ја желим“ и „ја ћу сутра урадити то и то“.

Његове речи настале су из дела које је створио.

А Ваше речи?

На чему се оне заснивају?

На изговореним речима „ја желим… ја стварно то желим“ или на  делима?

 

 

Књига „Прича о новом презимену“ Елена Феранте

FullSizeRender

Из читалачког клуба, препорука за лето 🙂

Кристина Видовић,

fb_img_1460889073229.jpgДруга књига „Напуљске приче“, прати одрастање Елене и Лиле. Ова књига је једна од живописнијих које сам прочитала, а и ликови и сама радња су интересантни и читаоце маме на „још само пар сати читања“. И даље је у средишту приче пријатељство између Елене и Лиле (две девојчице, пријатељице и сада већ одрасле жене), али књига показује и ситне промене у њиховом понашању које доводе до пукотина током, некада, чврстом пријатељству.

Оно што бих посебно истакла је амбивалентност главних јунакиња. У свакој од њих налазимо нешто вредно дивљења, а опет, свака је представљена тако „људски“, тако блиска читаоцу. Обе праве грешке и са нестрпљењем ишчекујем трећи део књиге, како бих видела какве их награде и какве покоре очекују за све што су учиниле.

Андреја Бошковић,

18278916_1145310572236572_6794666232553075954_oДруга књига „Прича о новом презимену“, оставила ме је без даха. Почетак другог дела књиге описује наставак Еленине свадбе. Иако је прича написана у прошлом веку, упоређујући са данашњицом, испадне да живимо исте животе као и они у прошлости, и да се нека размишљања нису променила, ни тада као ни сада. Удаја, сан сваке девојке, остао је непромењена тема. Удати се што боље, и тада и сада остаје непромењена тема, као и сан о животу на високој нози. Зашто се непрестално упоређујемо са другима? На свадби, Елена види, да једину ствар коју је створила и за коју се борила да поседује њен највећи непријатељ. Њено стваралаштво-те ципеле налазе се на његовим ногама. Док је седела у колима са својим мужом и одлазила на „савршени“ медени месец о којем су сви причали, осећала се проданом и превареном. Те исте вечери, неколико пута силована од стране мужа, учинили су је особом која до пре тог догађаја није била. Редовно је добијала батине (по потреби) а потребе су биле све учесталије и суровије, од ситнице до крупних стари. Да ли можемо оправдати насиље над особом, оправдавајући  да су неке ствари крупне а неке ситнице, и да је некад оправдано ударити другу особу? Њена најбоља другарица Лила завидна је на Елену у том тренутку, зато што је она на меденом месецу, тамо негде са савршеним мужем, како га народ из краја зове, и сматрајући да је Елена успела а она није у животу, жели да изгуби невиност, на трави, ливади…. колико је она себе у том тренутку ценила? Колико је Елена, док је добијала ударце себе ценила? Колико околина утиче на поједница, на новоосновану породицу? Намећу им нека правила, који су и њима била наметнута и та се правила свакој новој породици наметну а нико не застане и не запита се имали сврхе подржавати, насиље и злостављање особе?

Како је у данашњем друштву уређено питање „силовања у браку“? Никако. Знамо да жена има право на подношење приватне тужбе и ту све стаје. Када се удаш, суочаваш се са питањима околине „када ћеш да родиш“? Елену, питају комшије, пријатељи, фамилија „када ћеш да родиш“? Да ли је данашњим женама исто постављено такво питање? 

                                                                                         

За време мора, рађа се љубавни троугао. Лила воли Нина, Нино воли Елену, а Елена воли Нина јер је потпуно другачији од њеног мужа. Да ли она стварно воли њега, или воли поштовање и прихваћање ње саме у његовим очима. Само из разлога што је не бије она  преувеличава његову личност. Све је успела сама да организује. Да напусти мужа, нађе приватно стан за њих двоје, поседује уштеђевину, прихвати било који посао све ради љубави према њему. Док је он, требао само да је воли и да заврши студије. Међутим, како је написано њихов заједнички живот траје 23 дана. Чим је наишао први проблем- Нино се повлачи. Уместо да се бори за опстанак те, како би у данашње време рекло ванбрачне заједнице, слегнуо је раменима и склонио се у страну оставивши је са дететом у стомаку, његовим дететом.

Њу су вратили код насилног мужа који је прихватио иако је она упорно понављала да дете није његово. Дета се рађа а ствари се враћају на старо. Добро је што није волела свог насилног мужа, јер ускоро на њено место долази друга жена, његова дугогодишња љубавница, њена пријатељица са којом је у заједничкој радњи једно време радила за мужа. При крају књиге, однос измађу ње и његове садашње жене је коректан, засновао је други брак и кад баш мора иде да види Еленино дете, и даље мислећи да је његово, и даље убеђивају себе да је његово.

А какав је живот Лилин?

Наставила је школовање. Љубавни троугао између Елене, Нина и ње прикрива. Толико воли Нина и жели га,  али ћути, убеђена да ће он схватити да је заљубљена у њега. Није схватио, нико не би схватио, поготову што она помаже Елени око Нина. Лила је повређена, бесна и љута његовим изјавама љубави према Елени, а једним делом она и помаже да то опстане и онда прави највећу грешку (моје мишљење), губи невиност са Ниновим оцом. Да ли је мислила да се Нину тако свети, јер је знала да он презире свог оца. У тој ситуацији најбоље је прошао Нинов отац.

Уписује и завршава факултет. И онда се јави оно питање које је пратило цео живот „ко је она“? Она је девојка без полеђине. Сав труд, рад и напор који је уложила у учење, није се исплатио. Она види себе, како је писала у књизи да је „скоро“ успела- али није успела. Зато што је изгубила невиност са човеком који јој се гади, зато јој је и било лако да буде са неким богаташем. Спојила је лепо и корисно. Док се сама борила сватила је да је пут превише тежак и трновит, и одустала је од тога, зашто џабе да се мучи, кад већ мучи себе о неузвраћеној љубави од стране Нина?

Књига се завршава тако што она седи на промоцији своје прве књиге и гледа све те угледне и фине људе које је довела мајка њеног дечка и која се постарала и успела да истакне да је њена књига јако потребна, занимљива и узбудљива. Књига се завршава, када у публици Нино говори о књизи док је Елена сва прљава и рукама пуним опекотина и повреда налази у превеликој хали са много људи којима су емоције за животом и напретком убијене и којима је важно да само преживе дан који је напоран и тежак. Елена, налазећи се у зачараном кругу злоупотребе радне снаге и малтретирања радника знајући да има једва да преживи и да је њено дете препуштено некој жени која и баш не мари за његово чување, у таквим условима она и даље чврсто стоји на земљи, прихватајући сваки шамар који јој живот даје и верује да ће бити боље, радећи потајно на томе, да се дигне са дна.

Радујем се наставку књиге.