Knjiga “Devojka s pomorandžama”

Justejn Gorder

Sagledavanje knjige iz različitih uglova

indexDana 21. maja 2015. godine sa početkom od 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu.

IMG_0044

U kratkom romanu Justejna Gordera: ”Devojka s pomorandžama”, postavljaju se ozbiljna, savremena pitanja, analiziraju i donose optimistični zaključci, kroz oproštajno pismo oca i sinovljevo promišljanje. Odgovori su bez patetike. Postavljajući važno pitanje sinu pisac postavlja i pitanje nama. Budi u nama uspavanu svest, svest o trci s vremenom, smislom, svest o smrti bez straha .

Dilema: život i konačnost, optimizam i tuga.
Završetak ljubavnog romana koji, poput bajke ima “srećan” kraj, a to je vera u život koji struju svemirom kao “cvet iznad dva ponora”.
Seme je posejano, život rođen nošen vetrovima, burama i olujama upućuje nas da živimo sopstvenu bajku, živimo sopstvenu karmu.
 
U pismu otac piše  sinu sa uverenjem da drugog života osim ovog ovde i sad nema:”…na svet dolazimo samo jednom. Puštaju nas u veliku bajku. I čiča miča gotova priča.“ Ipak na kraju knjige provejava misao o mogućem životu posle života i kaže:”Ali san o nemogućem ima svoje ime. Nazivamo ga nada.”
 
Pitanje koje mi se nameće čitajući  knjigu: ostaviti ili ne ostaviti pismo iza sebe kao neki zavet, uputstvo, oproštaj, znak  ljubavi. Georg čitajući prve rečenice pisma oseća nelagodu i pita se zašto mu je otac uopšte pisao. Kako odmiče čitanje otvaraju mu se vidici, nova pitanja, dileme o kojima nije razmišljao do tada. Upoznaje oca kog je kao trogodišnjak izgubio. Spoznaje ljubav oca i majke, dobija krila i otkriva u sebi snagu da priđe devojci s violinom koju sreće u muzičkoj školi. Suočen sa dilemom odgovora na očevo pitanje. Odrasta. Rođen je čovek.
 
Kad Gorder govori o tugi, da je sin nasledio od oca duboku tugu to ne deluje ni dramatično ni tragično nego kao konstatacija, duboko prežiljeno, promišljeno i prihvaćeno osećanje kome ne dozvoljava da mu ometa radost života. Tuga je prisutna kao i misao o konačnosti života no nadvladava misao o životu kao misteriji kosmosa. Otac je posejao seme interesovanja o tajni postanka sveta još u četvorogodišnjem dečaku dok ga je držao u naručju pod zvezdama jedne hladne, snežne noći. Sin razgovara sa ocem u večnosti: “Naučio sam da gledam u nebo i da se čudim svemu što je u svemiru mnogo milijardi svetlosnih godina daleko…Najbolja strana Georg Red pripada onom delu svetske populacije koji je zaista shvatio da živimo na jednoj planeti u Mlečnom putu.”
Otac nije umro, on je seme života koje živi u sinu, kroz krv, slike, video zapise, sećanja, Veronikin portret sa plavim vrcavim okom, iskustvo i misao posejanu u detinjstvu. Naši preci žive kroz nas, mi ćemo živeti kroz  potomke.
“Svaki pojedini čovek je poput živog kovčega s blagom, prepun misli i uspomena, snova i čežnji.”
Roman je oda životu i ljubavi. ”Mogli smo da uberemo jesterniku ili ljubičicu i da minutima stojimo nad njom i proučavamo malo čudo. Zar ceo svet nije jedna velika bajka od koje zastaje dah?…Za mene je ovaj svet uvek bio svet magije. Kakva to duša pokreće životinju? Kakva to nedokučiva sila ukrašava Zemlju cvećem u svim duginim bojama a noćno nebo kiti raskošnim vezom treperavih zvezda?”
citat:
U svakom trenu na planeti život se odvija istovremeno: ”U ovom trenutku krdo divljih irvasa jezde preko vetrovite visoravni Hardangervilda na ostrvu Kamarg…gnezde se na hiljade plamenocrvenih flamingosa. Čaroban je prizor krda vitkih gazela koje skakuću preko afričke savane. Hiljade i hiljade kraljevskih pingvina brblja na ledenoj plaži na Antartiku i nije im teško dopada im se….Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo…Nikad nisam dopustio ni Njutnu ni Darvinu da nadvise samu misteriju života.”

Beba Bajalski komunikator-pregovarac www.vortimer-consulting.com

 
 
 
 
Ovaj poetsko lirski roman kao da je napisala ženska ruka muškog bića, što svedoči o tome da animus i anima obitavaju u svima nama bez obzira na pol.
Devojka s pomorandžama-misljenje kratko: Tema vrednosti života na Zemlji, ljubavi, kratkoće svega toga- da li vredi sve to?

Meni se knjiga uopste ne svidja. Ova pitanja su jasna, ali nikakav originalan odgovor nije dat. Forma je dosadna. Meni je čitanje bilo dosadno- beskrajno filozofiranje o nečemu sto se može kraće i jezgrovitije reći. Sve u svemu- forma nezanimljiva, jezik nezanimljiv, filozofiranje naporno, pitanje staro a bez noviteta u odgovoru. Eto mog utiska o knjizi.

 

IMG_20150621_132837-1Dečak od 15-tak godina, neplanirano dobija pismo od svog pokojnog oca. Imao je skoro četiri godine, kada je ostao bez njega. Bio je mali da bi ga se sećao, a dovoljno veliki da ga nikad nezaboravi. Dok je sneg napolju padao, dečak je sedeo u svojoj sobi i čitao pismo, stranice ispisane o životu svoga oca i devojke s pomorandžama. Jednog dana, njegov tata ugledao je prelepu devojku u vozu koja je u rukama držala kesu punu pomorandži. Voz je naglo zakočio, kesa je pukla, pomoranđe su ispale i kotrljale se, a njihovi pogledi- sreli su se. Dok je pokušavao je da ih pokupi, devojka je uzela jednu pomorandžu, nasmešila se i izašla iz voza. Na narednoj stanici, izašao je i počeo da je traži…Koliko puta u životu sretnemo potpunog stranca, koji nam izmami osmeh? U njegovom prisustvu, osetimo nešto, što se ne može definisati, i takvo osećanje prestane, kad ta osobe pođe svojim putem.

Zašto, nemamo hrabrosti krenuti za tom osobom?
Njegov tata, nije odustao, nastavio je da traži devojku s pomorandžama. Taman da odustane ugledao je u kafiću, kako sedi a pored nje nalaze se pomorandže. Zbunjen i srećan, prišao je i  seo za sto. Ćutali su. To su trenuci kad ne preduzimamo ništa, a preduzeli smo sve. Nekada je pogled važniji od reči. Ona odlazi a on ostaje sa namerom da pođe za njom. Vreme prolazi u traganju. Dolazi Božić, sreću se i ovog puta ide korak dalje. Devojka s pomorandžama pita ga „Možeš li da me čekaš pola godine?“ Zar i taženje nije čekanje? Ona odlazi, a on ostaje sa nadom koju mu je dala. Posle par meseci, stigla je razglednica od nje, i on odlučuje da ode kod nje iako nije siguran gde je. Nalazi je i nedozvoljava ovog puta da mu pobegne.. Ispostavilo se, da je ta devojka devojčica iz njegovog komšiluka, koja se odselila pre dosta godina.. Kao mala deca, bili su najbolji prijatelji a sada su postali ljubavnici. Ona je slikarka a on budući lekar. Ostatak je bajka, u kojoj si i ti rođen ali sa tužnim završetkom. Umro je, međutim na kratko je oživeo kroz ovo pismo. Tok popodneva u sobu je ušao dečak koji je želeo da pročita očevo pismo a iz te sobe nije izašao dečak, već odrastao čovek. Može li se odrasti za par sati? Može…
Ostatak porodice, bio je tu, sedeo za stolom i želeo da zna šta piše u pismu. Saznaće vremenom… kao što će i vremenom dečak odgovoriti ocu na postavljeno pitanje koje glasi:
citat:

Šta bi odabrao kada bi dobio priliku? Da samo kratko vreme živiš na Zemlji, a da te zatim, nakon nekoliko godina otrgnu od svega, da se više nikad ne vratiš? Da li bi prihvatio takvu ponudu?