kratke priče

 Lični članci koji podstiču na razmišljanje.

 

ODBIJENA PRIJAVA

Jačina čoveka se ogleda u tome koliko je poraza izdržao a ne koliko je uspeha postigao.

Konkurs za posao – lice i naličje tvoga života. Jedna strana ti daje nadu, mogućnost zaposlenja i zarade a druga strana predstavlja tvoj poraz – kad ti odbiju prijavu.

 

Reči „ Izvinite „, “ Žao nam je “ previše su izlizane. Šta time dobijaš ?

Novi početak ili novi kraj , zavisi kako razmisljaš ?

 

Nije ta jedina firma, apoteka, prodavnica… ili bilo koja ustanova koja ti je odbila prijavu… ali nekome izgleda da je jedina.

 

RAZLOG ? Pitala sam se zašto navode razlog kada je mesto popunjeno.To što navode da je bilo previše kandidata, da nezadovoljavate samo njima znane kriterijume suvišno je. Time vas degradiraju, da se zapitate,

 Da li ste vi dovoljno pametni, dobri za taj posao ?

 

S’ druge strane vi ste osoba sa završenim fakultetom u roku, prosekom preko 8.6  govorite 3 strana jezika…

I šta tada? Ostati u mestu ili krenuti dalje ? Ispred tebe puta nema.

 

Sam kreiraš svoj put. Dužina puta meri se kroz ambicije.

Pitanje je kolike su vaše ambicije? 

 

АУТОБУС

Аутобуска станица је препуна људи, људи који непримећују једни друге, јер стално негде журе.

Када их питате:“Где журиш?.

Одговоре:“Касним“.

Где касниш?

Не знам, морам да уђем у тај аутобус,иначе сам пропао.

Пропао? Имаш, наредни , следећи.

Не- за мене је тај једини?

Аутобус је стигао на станицу. Сви су почели да трче према њему, газили су једни друге, потурали ногу само да би ушли у њега. Аутобус је био препун, врата нису могла да се затворе, али они су и даље хтели да уђу у њега.

Ти, који си први био на станици…ниси ушао. Претекли су те други, имао си могућност, прилику- ниси се снашао. Имаш принципе, остајеш доследан њима. Не желиш да газиш друге, да би постигао оно што се очекује од тебе. Остао си на станици а аутобус је кренуо.

Недуго затим, дошао је нови аутобус.Ушао си у њега и сео до прозора. Вожња је била пријатна, уживао си у свим чарима…у стварима које никад не бих приметио да си био у претходном аутобусу. На пола пута, видео си онај аутобус који се покварио, гледао си људе како иду пешке, како се боре да стигну тамо где си и ти кренуо. Али твој аутобус их је само заобишао.

Стигао си пре свих, а последњи си кренуо. Циљ је исти, али свако је употребио различита средства на начин како је знао и умео.

Да ли ви бирате средства да би дошли до циља?

 

ПРИЈАТЕЉСТВО

Рат нас је спојио, рат нас је раздвојио – пријатељство је остало.

Основна школа (1996.g.)

Јесен је. Кренула сам у други разред. Час увелико траје а учитељице нема. Седим у клупи и прижељкујем да ће неко доћи и рећи : “ Данас немате наставу, идите кући, играј те се“. На моје разочарење у учионицу је ушла учитељица, а за њом мала црна девојчица. Док је учитељица говорила, та мала црна девојчица стајала је припијено уз катедру и гледала у под. „Децо“ – рече учитељица. „Ово је нова ученица. Зове се Дијана. Дошла је из Бања Луке, знате, код њих је сада рат, седећеш поред Андреје.“

Звонило је за велики одмор. Позвала сам је да нам се придружи. Од тог дана, почело је наше пријатељство. Она и ја – разумеле смо се. Слично смо размишљале, и убрзо постале најбоље другарице.

Највише смо волеле физичко и играње између две ватре. Наш сто био је неуредан али увек смо знале где нам се шта налази. Шапутале смо једна другој, због тога смо стајале у ћошковима, били смо деца правили смо несташлуке.

Наше игре без граница заменило је бомбардовање. Више нисмо деца, постали смо одрасли људи. Безбрижне осмехе, заменио је страх у очима. Тек тада, разумела сам њене речи када је говорила о звуцима сирена, авионима, бомбама, и колико је скупа  тежина слободе.

Завршило се бомбардовање, али се наговештавао  рат. Њени родитељи добили су папире за Аустралију (Сиднеј) и Дијана је тог дана дошла у школу да се позравимо.

„Андреја, ти си моја другарица, и увек ћеш то бити!“

„И ти мени, Дијана“.

“ Кад будем порасла, вратићу се!“

„Пиши“, говорила сам, док су  кола одлазила у даљину.

Прошле су три године када ми је стигло писмо од ње. Била сам срећна јер то је само једно значило „Жива је“!

Средња школа (2004.g.)

Године су се неприметно низале једна за другом, а писма нису стизала. Дијану сам убрајала у пријатеље.

„Како може неко да ти буде пријатељ, кад се не чујете“

„Добила сам писмо од ње“- оправдавала бих се.

„Када?“- упитали би.

„Пре 6 година“- следио је мој одговор.

„Хахаха“- смејали су се.

Нисте се чуле више од шест година, и ти то сматраш другарством?

 

Знам да папир, није човек. Папир не уме да говори. Али исто знам да речи написане на њему, имају већу снагу од изговорених лажних речи неких особа.

 

Знам да фотографија, није човек. Иако се на њој налазе људи. На фотографијама су испољена  осећања из прошлости, која су јача од осећања, која осећамо према неким људима у нашој близини.

Неки људи живе у нашим срцима вечно, иако нису поред нас или више нису са нама.

 Факултет

Године 2009-те, потражила сам је преко „facebook-a“. Нашла сам Сашу Миланкa и њему се обратила за помоћ. Испоставило се да је он њен брат од стрица. Убрзо смо Дијана и ја оствариле контакт.

 Август 2014. године. Београд, улица ,гледамо се, док људи пролазе поред нас.

„Андреја, четрнаест година, верујеш ли?

„Верујем“- док говорим сузе ми клизе низ лице.

Чврсто смо се загрлиле. Више не грлим ону малу девојчицу са којојм сам често играла ластиш, сада грлим девојку, жену.

Више нисмо деца, постали смо одрасли људи.

Може ли један дан вратити 14. година?

Може ли пар сати вратити изгубљено детињство?

Не може, празнина остаје.

 

Причале смо о свему, присећале се свега. Колико год да водимо различите животе, због места у коме живимо, људе са којима се дружимо, путеви којим смо  изабрали да идемо, упркос свему томе, ми смо се и даље- разумеле.

 

Аутобуска станица. Тачка која спаја почетак и крај. Ту тренутак има тежину среће и туге. Срећа- она је ту, туга- она иде даље. Сат на руци показује време,  да се ускоро видимо.

Дијана, ово је поклон од мене.

 

НОВЧАНИК

Године – нису битне,

лепота – није важна,

доброта човека – није потребна, када имаш пун новчаник.

 

Колико пута ћеш платити за осмех?

За тапшање по рамену?

За реч „волим те „?

 

Зашто сви оду када се затвори кафана?

Зашто нема нико новчаник када дође рачун?

 

Разлика између људи и ствари је та, што када купиш ствар – више је не плаћаш, а човека можеш да купиш, али не можеш да отплатиш.

Машташ – да те воли због тебе, а он те воли због свега осталог, осим због тебе. Воли те због: родитеља, каријере, пријатеља,посла, успеха… воли те због тога што жели да буде ТИ!

Живиш за „спонтаност“ а добијеш „случајност“.

„Случајно“ смо се упознали, а он/она зна више о теби, него ти сам о себи. Као што случајно уђе у твој живот, тако и изађе из њега.

Са ђубретом се лепше поступа него са остављеним људима.

Дође време кад… пара више нема, кад никог више нема, кад останеш сам, и шта даље?

Ако си здрав, и немаш дугова. Ти си онда постао човек, и тек тада почињеш да живиш.

 

SPORTISTA

Koračaš dugim, širokim hodnikom. Na licu ti skriveni osmeh, u ruci dres. Staneš da otvoriš vrata, svoje budućnosti, svog uspeha, što se vidi iz prethodnih utakmica u kojima si se pokazao. Sigurnim korakom, uđeš u prostoriju i treneru kažeš „zdravo“. Pogleda te i kaže „drago mi je što si došao, da ne moram pred svima da ti kažem “ višak si, ne mogu te povesti, dres se vraća“uzima ti iz ruke.
„Ali… napredovao sam „.
„Znam“ odgovori.
„Trudiću se još više…dajte mi još jednu šansu“
„Zadržavaš me, zauzet sam, zdravo“.

Izlaziš, galama je oko tebe, puno ljudi, zoveš taksi. Govoriš u sebi, još samo jednu šansu… 9 godina treniranja, takmičenja, pobeda, poraza, kampova, povreda, medalja…

I opet otvaraš vrata,
vrata sreće – svoga doma.
Vidiš puno ljudi koji te vole. Čuješ njihove reči koje te plaše.
„Ko to putuje? „
„Ovo je večera za tebe, sportisto“- ponosni smo na tebe.  A ti, gledaš u pod jer im lica ne smeš videti, plasiš se osude.
„Višak sam, opet sam vas izneverio“

Odlaziš u svoju sobu, željan da pobegneš od svega. Zaključavaš vrata, nesvestan da zaključavaš sebe od ljudi. Ležeš na krevet. Žmuriš. Misliš da ću problemi nestati, kad opet otvoriš oči…

Čuješ glas sa druge strane vrata
„Postoje na svetu hiljade klubova, milioni trenera, šansa je uvek tu…
Ne reći nikad sebi da su godine uzaludno izgubljene, ne brini se
jer sutra je novi dan, biće mnogo bolje sad zaspi i odmori se.
Jer to što voliš, ako iskreno voliš ostvarićeš. Budi strpljiv i uspeceš.
Laku noć andjele „.

 

Љубав

Видите је… сваки пут када прођете поред продавнице. Та „мала црна хаљина“ у излогу је већ дуже време, изгледа да баш вас чека.Одлучили сте да је пробате…. она је кројена за вас, али колебате се, знате да има још много лепих хаљина и… одлазите даље.

„Једноставна је“ мисао вам пролази кроз главу док пробате друге хаљине. Прошло је време, испробали сте много хаљина али ниједна вам не стоји као та „мала црна хаљина“.Враћате се у продавницу, а она је и даље ту.

„Желим хаљину из излога.“

„Жао нам је, пре сат времена продат је последњи модел“

„А ова из излога ?“

„Та није на продају… закаснили сте“

Имамо сличних модела… не, не желим копије…излазите из продавнице, још једном је погледате и помислите “ нек другој стоји као мени, кад већ није моја“. Одлазите даље, у неку другу продавницу , сигурно ће те је наћи…ипак то је ствар… ствар је замењива , а да ли се човек може заменити?

Он,

Увек у вашој близини, спреман да вам лош дан претвори у забаву, да вам пружи раме за плакање, да се смеје вашим глупим шалама… Пристајали сте једно за друго, свако је то видео, свако само не ви… Једноставност чини живот… нажалост нисте знали да мали знаци пажње, осмех, загрљај , никад не могу да се понове. А вама су други били занимљивији, „забрањена воћа “најслађа“, тајанственост и лудост ужасно примамљива… Колико год у почетку било занимљиво…временом све досади. Ако успете да спустите свој „его“, признате себи да је он/она „тај/та“ , враћате се на место почетка.

Он је ту, али са њом.

Изгубљено време, не може се надокнадити. Изговорена реч – гумицом се не брише. Сећање поручује “Шибицом сте упалили ватру, која је горела и изгорела… остао је пепео, а ви сте донели кофу и полили водом… постарали сте се да на том месту ништа не остане“

Када особи,  пружате подршку и пажњу … створите навику, навику која се претвори у поштовање које је јаче од љубави…

Сваку ствар можете купити.

Можете ли купити човека?

У животу добијете једну, евентуално две прилике…

Да ли сте их препознали?

 

OTKAZ

Ispred tebe je poslovni objekat,

gledaš ga i shvataš  da je to, tvoja druga kuća,

tvoje radno mesto.

 

Nadređeni te uvodi u posao, objašnjava ti koja su tvoja zaduženja

i prvi radni dan je završen…

drugi radni dan je završen…

prvi mesec je završen…

prva godina je završena, usledila je 2, 3, 4… završio ti se život…

 

Vremenom, počeš da živiš u strahu…

da ne kasniš na posao,

da se smeješ glupim šalama, svojih kolega  da bi bio prihvaćen u društvu.

Da, daješ gumicu gazdi , dok ti briše zaradu,koju si ti pošteno zaradio.

Da prihvatiš poslove, koje nisu u opisu tvoga posla,

da radiš prekovremeno,

samo da ne bi dobio otkaz.

 

Sve ima svoj rok.

Koliki je vaš rok?

Koliki pritisak  mozete podneti?

 

Jedna tvoja slučajna greška, povlači za sobom, 

drugu grešku, treću grešku,

povlači za sobom disciplinsku komisiju.

 

Ništa se brže nezaboravlja nego tvoj rad koji si juče radio.

 

Zamenjivi ste…

svako je zamenjiv  !

 

Neću  ni primetiti da vas nema.

Shvatite,

Uzmete novi beli papir i pocnete na njemu pisati,

čim napravite par grešaka, zgužvate papir i ,

bacite ga u korpu.

To ste vi za njih.

Uvek će biti novih papira (novih radnika),

uvek će biti grešaka (tehnoloških viškova)

i uvek ce biti đubreta.

 

Vredi li ? 

Život uništiti, porodicu zanemariti … radi posla?

 

Ne zanosite se, lažnim pohvalama, unapređenjima,

pozivima na druženje preko vikenda,

jer kada vam kažu, znajte da ne misle…

da ste ravnopravni sa njima.

 

Dobili ste otkaz

 

Iza vas se nalazi poslovni objekat,

ispred vas , 

nalazi se život, koji ste zaboravili da živite…

Više ne morate da živite u strahu,

da ćete ujutru zakasniti na posao

da ćete pogrešno nešto uraditi,

ili da ćete se zameriti ulizicama…

Imate sreće jer postali ste  sam sebi gazda!

 

Čestitam,

izašli ste iz kaveza,

sada ste slobodni.

 

Šansa, za novi početak – pred vama je 🙂

 

ПАРЛАМЕНТ

 Пролазиш кроз масу људи, који се деру, вичу, траже своја права. Хватате за руку и одводи на спрат. „Да вас упознам, ово је X. Y“- изговори.Испод облака дима и празних флаша фискија, поздрављају те. Чека те место за округлим столом.

„Дошло јe време“- изговорили су.

Устајете и излазите пред народ. Сменили сте претходну власт,  народу обећали да ћете заступати њихове интересе и… мандат је  почео.

 

 Дани  су занимљиви, узбудљиви и напорни. Сваки дан је различит. То су дани, у којима се из сата у сат нешто дешава, период у коме нема сна ни одмора јер ти, обављаш државни посао, упознајеш људе, и да говориш глупости тапшаћути, због твоје функције.

 

Док у руци држиш шољицу кафе, и кроз прозор гледаш град како се буди из своје канцеларије размишљаш о томе, како је ово оно о чему си сањао и маштао. Мисли ти прекида звук куцања.

„Слободно“- изговориш гледајући даље кроз прозор.

„Да те упознам, твоји нови сарадници…стигла ти је помоћ због великог обима посла“

„Али“- изговорих.

„Уведи их у посао“, изговоривши то, напустo је канцеларију.

 

Кад ти посао поделе на три дела, можеш гледати из два угла. Или си радио за тројицу, или да знаш више него што би требало. Дани се нижу, обим посла смањује. Колико год да знања поседујеш, јачину и спремност да се бориш, не значи ти ништа ако желе да те склоне.

 

Они похвале, ти критике, реченица се лако устали.

 

Увео си их у посао, слободан си. Ти не желиш то, крећеш да се бориш. Мислиш успећеш – грешиш. Једино си успео да добијеш изглед особе која је бесна, љута, сломњена, особе… које се и сам плашиш.

 За успешну свађу нису потребне две особе већ публика.

 Долази до преокрета. Ти, који си имао, уговор, функцију- добијаш отказ. Онај који се ту нашао „само да помогне“ због повећаног обима посла, ступа на твоје место. Особа која те је поставила- она те је склонила.

 

Сменили су те.

Окривили су те.

Обећали су народу, да  нећу дозволити  да људи као ти, заваравају народ.

 

Док припремају свечаност за другог који ступа на твоје место, коментаришу:

 „Где је сад?“

„Отишао је“

„Где?“

„Не знам, зар је битно, имамо нову дворску луду“

„Ипак се снашао“

„Како?“

„Он је смењен и отишао је а нико не зна где!“

„Па??“

„То значи да ће пратити сваки наш корак, нашу грешку, зна којим методама се служимо и чекаће погодан тренутак да нас смени.

 Јер он је од данас, човек из сенке“.

ISPIT

Sediš i čekaš,
sediš i nerviraš se,
sediš i po ko zna koji put kriviš sebe da ti je trebalo još samo malo vremena…
Čuješ svoje ime,
kao robot ustaješ i odlazis na bojište
 
On
Ti
Tri pitanja
Tri odgovora
Rezultat uvek neizvestan.
 
Gledaš  –  ne vidiš
čitaš –  ne pročitaš
Vidiš beli papir na kojem ne piše ništa…zašto je tada teško reči pisati?
 
Oči u oči
neko uvek obori pogled
 
Otvoriš usta, ali iz njih reči ne izlaze.
Tišina.
Njegova hladnoća
pogled polumrtve osobe
uništi  svaki tračak nade.
Ostaješ do kraja, nekad to nije pametno…
Opet otvoriš usta
i zašto reči ne izlaze??
 
Direktni pogled (obostrani)
SLEDEĆI PUT
Izlaziš, a izašao si još kada si seo preko puta njega.
 
Ceo svet ti je mrzak,
sve je sivo,
krivi su ti svi 
a najviše sebe kriviš , jer si pao ispit.
Budala si!
Ne zato što si pao ispit
već što dozoljavas sebi
da zbog
jedne reči,
jednog broja
sebe smoriš.
 
Hej!
Jedna reč,
jedan broj,
upropastiće ti
ceo dan
celi naredni dan
tvoju vezu sa dečkom/devojkom
odnose sa roditeljima, prijateljima
jer ćes biti ljut na sebe.
Kada si ljut na sebe, tada su svi ljuti na tebe.
Kada voliš sebe, tada svako ne voli tebe…
Igrate li igru „ruski rulet “ sa ispitima?

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s