Увијек је сумњиво кад неко за себе мисли да је паметан (импровизована беседа)

21316088_10212668527701433_7014826347975888057_o

Четвртак, 31.08.2017. године

Припреме за беседе:

Овог пута, беседа није написана у кафићу, него у ходнику испред учионице у којој су се спремали говорници са ауторским беседама. Добила сам две теме:

  1. Увијек је сумњиво кад неко за себе мисли да је паметан
  2. Дуга прича цену губи.

Изабрала сам прву тему. Да подсетим: Имате од 15 до 45 минута да смислите причу. Можета да пишете али када говорите, говорите беседу без гледања у папир, говорите о свему чега се сетите да сте написали на папиру или размишљали о томе пре говора.

Увијек је сумњиво кад неко за себе мисли да је паметан

Шта је памет?

Да ли је то знање?

Да ли је то искуство?

Да ли је то интелигенција?

Како се памет може измерити?

Кроз просек на факултету? Зараду на послу?

 

Када се каже:

Завршио је факултет за 4 године са просеком 9,43, поседује препоруке од професора. Да ли из тога произилази да је та особа паметна?

Шта ми видимо? Ми видимо папире, име и презиме, препоруке, цифре…

Али ми не видимо ту особу, која нам говори да је паметна, јер је све то постигла.

 

Ми не знамо, да ли је та особа поништавала оцене и то не само једну, него више њих?

Ми не знамо да ли сте преписивали на испиту, користили бубице, платили испит, годину…или купили диплому?

Ако би занемарили предрасуде и уверења поверујући у причу да сте учили сваки дан 8 сати.

Онда се требамо запитати?

Да ли је сте стварно паметни или вам је омогућено да будете паметни?

Те две ствари треба разграничити. Када се каже, да вам је омогућено да буде паметни, то подразумева да вам је дозвољено да има времена за учење. То значи да спремање хране, сређивање куће, прање, пеглање, куповина намерница, поправке у кући… сви ти послови дати су другим особама а теби је омогућено да учиш. Омогућена, подршка и усмерење од малена, дозвољени су и неуспеси јер ти је дато да наставиш даље, друге особе то дозвољавају и подржавају крчећи пут. У таквој позицији свако може бити паметан, и бити паметан тада се подразумева.

Да ли си исто паметан када одиграш најбоље што можеш са лошим картама које ти је живот дао? Без подршке и одобрења бориш се сам за свој живот. Иако имаш низак просек то не значи да не требаш даље да напредујеш и развијаш се у животу. Ако сада радиш за минималац, то не значи да ћеш толико зарађивати до пензије и радити код истог послодавца. Да ли у таквим ситуацијама можемо да будемо паметни и постигнемо добре резултате?

Памет се огледа у избору наших приоритета. Када будемо занемарили, образовање, каријеру и  жељу за успехом схватићемо да је наш највећи приоритет породица и здравље. Наши вољени, наши пријатељи и тада не требамо истицати да смо паметни, јер се то види.

Овом беседом завршавам припреме за такмичење. Чланак је заснован на мини серијалу импровизоване беседе

 

Advertisements

Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија! (импровизована беседа)

21316088_10212668527701433_7014826347975888057_o

Среда, 30.08.2017. године,

Припреме за такмичење:

У договорено време и у напред одређеној учионици седели смо и чекали професора како би наставили са вежбањима беседа за такмичење. Дошавши у учионицу, професор нам је саопштио да ћемо данас да вежбамо беседе у кафићу. Говорити беседе у кафићу, у којем се налазе људи, нама се даје могућност да смањимо трему која је саставни део говорништва, јер ћемо говорити пред публиком. Још један нови изазов.

Добила сам две теме:

  1. Стојте, галије царске!
  2. Тамо далеко

Да подсетим: Имате од 15 до 45 минута да смислите причу. Можета да пишете али када говорите, говорите беседу без гледања у папир, говорите о свему чега се сетите да сте написали на папиру или размишљали о томе пре говора.

 

Одабрала сам другу тему. Речено ми је да на основу речи:

„Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија!“

На основу ових речи напишем беседу. Села сам за посебан сто. Инспирацију нисам имала, тако да сам седела, пила сок и уживала. Посматрала људе који пролазе улицом, групу спортиста док безбрижно трче, певушила несвесно песме са радија од Бајаге, Сергеја, Мерлина. Време пролази а ја не пишем. Гледам људе у кафићу који причају, пију и пуше. Неко одлази, неко долази. У овако дивном тренутку, требам да пишем о чему? Србији? Некада и сада? Минути пролазе, певушим песме и онда схватам, све ово што видим… све је то Србија.

Тамо далеко

Старац седи у башти кафића и чита новине. На столу, налази се шољица кафе и препуна пепељара цигарета. Чују се речи са радија

„Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија!“

Старац је спустио новине на сто. Скинуо је наочаре и прешао рукама преко лица. Певуши „Тамо далеко“, те речи, подсетиле су га на њега, на прошлост, на Србију.

Србију некада и Србију сада.

Године су прошле и оставиле траг. Некада, овде где он седи била је мочвара а сада се налазе најскупљи станови.

Тржни центри „Ушће“ и „Делта“, нису постојали а људи су и тада били лепо обучени. Толико се улаже у модерне грађевине док се села пустоше. Заборављамо обичаје, заборављамо некадашњу Србију.

 

Садашња власт хоће,

Управо је у новинама прочитао,

Хоће, да промени Устав, да промени заставу Републике Србије!

Желе да скину орлове,

Орлове, који су симбол Србије, победе, јединста, наше историје… жели да избришу.

Шта се догодило са Србијом која је некад постојала? Да ли се изгубила?

Запалио је цигарету и са носталгијом посматрао људе који пролазе улицом, певушивши песму:

„Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија!“

 

чланак је заснован на мини серијалу импровизоване беседе

 

Путујући морем живота не можеш очекивати да ти сваки ветар дува у леђа (импровизована беседа)

21316088_10212668527701433_7014826347975888057_o

XXVI Фестивал беседништва „sirmium lux verbi“- сирмијум светлост речи, субота 2. септембар 2017. године, позориште „Добрица Милутиновић“, време после 22,00.

Налазим се на позорници и говорим беседу са којом освајам треће место. Знам да се очекује да напишем беседу и то и желим, али мало касније. Размишљала сам гледајући ово слику, да ли одмах написати беседу или читаоцима пружити могућност да сазнају о припремама, квалификацијама и финалу? Можда неко док чита ове редове, будући је говорник. Из тог разлога, желим да напишем мини серијал импровизованих беседа. Замисао је да урачунавајући овај чланак објавим још 5 чланака на ову тему. Имаћете могућност да и Ви учествујете у писању беседе, потребно је само да на основу тема које прочитате, одвојите 15 минута и напишете причу. Ваша прича, неће бити иста као и моја, можда се нећете сложити са мојим ставовима, можда ће те рећи, „боље бих ја смислио“…. зато вам постављам изазов. Одвојите 15 минута за размишљање о једној теми и видећете биће забавно 🙂

XXVI Фестивал беседништва, одржан је у Сремској Митровици. Пријава за беседништво трајала је до јуна 2017. године. Можете се пријавити у једној од три категорије. Категорија А Ауторска беседа- беседник тумачи поруку беседе чији је аутор. Категорија Интерпретације- беседник тумачи поруку беседе другог аутора. Категорија Б Импровизација- беседник говори беседу ex tempore.

Пријавила сам се за категорију А Ауторску беседу, која се звала „Да имам право гласа“.

Припрема за такмичење:

Понедељак, 28. август 2017. године. Окупили смо се и припреме су почеле јер је остало је пет дана до фестивала. Прошле недеље на данашњи дан, било је лепо време за разлику од данас док пишем ове редове. Време као да ће да пада киша, а тада је сијало сунце. Дошао је ред на мене да говорим беседу. Док сам говорила беседу, почела сам да се смејам, не знам, нисам могла да се сконцентришем. После пар минута опет сам је поновила, али иста прича. Када су ме питали „шта ми је“, одговор је гласио, да се осећам да говорим као туђу беседу а не своју, да ми је превише тешка и да сада живим другачији живот, од оног од пре пар месеци, када је она настала. Добро требамо изабрати речи и реченице у беседи, јер њих понављамо и онда се свесно или несвесно поистовећујемо се. Професор је предложио да размислим шта да радим и да могу ако желим да променим категорију, да говорим импровизовану беседу.

Налазила сам се у дилеми. Шта урадити? С једне стане у јуну сам одлучила да говорим о њој, све је било испланирано и сада одједном, није то оно што желим. Види се да не можете да говорите као пре пар месеци, да се тако не осећате, али се ви упорно држите тога. Шта постижемо тиме, ако схватамо да не уживамо у томе што радимо, јер смо ми себи ракли да тако желимо, толико смо себе убедили да једном кад нешто одлучимо да тако мора и да остане, да време пролази а да се наша размишљања никада неће променити. Да ли је то истина? С друге стране, имате 4 дана да вежбате импровизовану беседу. Да ли ће те бити занимљиви људима? Велики је изазов то, али исто тако схватам да осећам да желим то. Тада нам се отвара, милион питања, да ли је довољно времена, шта је битно у импровизацији, колико требамо да знамо о разним темама, да ли ћу имати трему ,да ли ћу имати инспирацију тог дана, да ли ћу се коцкице поклопити? Међутим, иако све наводи, да су шансе мале за успех, Ви када радите онако како се тада осећате, све се мења. Одлучила сам, прелазим у импровизацију и учинићу све што је до мене. На мени није да размишљам о резултату.

Уторак, 29. август 2017. године,  

Добила сам две теме:

  1. Тешко је беседити мудром међу будалама
  2. Путујући морем живота не можеш очекивати да ти сваки ветар дува у леђа

Одабрала сам другу беседу. Имате од 15 до 45 минута да смислите причу. Можете да пишете али када говорите, говорите беседу без гледања у папир, говорите о свему чега се сетите да сте написали на папиру или размишљали о томе пре говора. Срећно 🙂

Путујући морем живота не можеш очекивати да ти сваки ветар дува у леђа

Неко ће рећи,

Ја желим да дипломирам, а неће изаћи на последња три рока јер ће тада рећи „има времена“.

Други ће рећи,

Желим да радим у државној управи, завршио сам факултет и очекујем почетну плату 60.000 динара, ништа испод, јер то се подразумева за мене.

Свако од нас може да каже:

Ја желим… ја стварно то желим…

Шта радимо поводом тога?

Шта радимо да би остварили то што желимо?

Радимо на томе, да устанемо око подне. Укључимо интернет, обиђемо све друштвене мреже, фејс, инста. твитер, видимо коју је слику Зорана блогерка поставила и онда одемо на кафу у неки фенси кафић. На кафи, пријатељима говоримо о својим плановима, до детаља. Да ћемо устати сутра ујутру у 7 сати, написати мотивационо писмо, конкурисати за посао, запослити и уозбиљити. А онда нас, изненада позову на неки догађај. Биоскоп, кафана, промоција, утакмица. То, никако не можемо одбити. И наше планове померамо за наредни дан, или онај тамо, када већ имамо испланираног фризера, маникира  и управо тада нам јављају да је у тој и тој продавници невероватно снижење а нама је баш тада, толико потребна та ствар да се купи.

У продавници, сусретнемо познаника који ради у општини и помислимо „сигурно је веза“.

Тај познаник, запослио се у општини а на тај посао чекао је више од 2 године. До тада је радио у пекари и кафићу. Учио је државни испит, иако у том тренутку нису постојали изгледи где ће тамо радити. Створио је радне навике, зарадио минималац, није члан странке. Планира да напредује. Он није говорио „ја желим“ и „ја ћу сутра урадити то и то“.

Његове речи настале су из дела које је створио.

А Ваше речи?

На чему се оне заснивају?

На изговореним речима „ја желим… ја стварно то желим“ или на  делима?

 

 

Књига „Прича о новом презимену“ Елена Феранте

FullSizeRender

Из читалачког клуба, препорука за лето 🙂

Кристина Видовић,

fb_img_1460889073229.jpgДруга књига „Напуљске приче“, прати одрастање Елене и Лиле. Ова књига је једна од живописнијих које сам прочитала, а и ликови и сама радња су интересантни и читаоце маме на „још само пар сати читања“. И даље је у средишту приче пријатељство између Елене и Лиле (две девојчице, пријатељице и сада већ одрасле жене), али књига показује и ситне промене у њиховом понашању које доводе до пукотина током, некада, чврстом пријатељству.

Оно што бих посебно истакла је амбивалентност главних јунакиња. У свакој од њих налазимо нешто вредно дивљења, а опет, свака је представљена тако „људски“, тако блиска читаоцу. Обе праве грешке и са нестрпљењем ишчекујем трећи део књиге, како бих видела какве их награде и какве покоре очекују за све што су учиниле.

Андреја Бошковић,

18278916_1145310572236572_6794666232553075954_oДруга књига „Прича о новом презимену“, оставила ме је без даха. Почетак другог дела књиге описује наставак Еленине свадбе. Иако је прича написана у прошлом веку, упоређујући са данашњицом, испадне да живимо исте животе као и они у прошлости, и да се нека размишљања нису променила, ни тада као ни сада. Удаја, сан сваке девојке, остао је непромењена тема. Удати се што боље, и тада и сада остаје непромењена тема, као и сан о животу на високој нози. Зашто се непрестално упоређујемо са другима? На свадби, Елена види, да једину ствар коју је створила и за коју се борила да поседује њен највећи непријатељ. Њено стваралаштво-те ципеле налазе се на његовим ногама. Док је седела у колима са својим мужом и одлазила на „савршени“ медени месец о којем су сви причали, осећала се проданом и превареном. Те исте вечери, неколико пута силована од стране мужа, учинили су је особом која до пре тог догађаја није била. Редовно је добијала батине (по потреби) а потребе су биле све учесталије и суровије, од ситнице до крупних стари. Да ли можемо оправдати насиље над особом, оправдавајући  да су неке ствари крупне а неке ситнице, и да је некад оправдано ударити другу особу? Њена најбоља другарица Лила завидна је на Елену у том тренутку, зато што је она на меденом месецу, тамо негде са савршеним мужем, како га народ из краја зове, и сматрајући да је Елена успела а она није у животу, жели да изгуби невиност, на трави, ливади…. колико је она себе у том тренутку ценила? Колико је Елена, док је добијала ударце себе ценила? Колико околина утиче на поједница, на новоосновану породицу? Намећу им нека правила, који су и њима била наметнута и та се правила свакој новој породици наметну а нико не застане и не запита се имали сврхе подржавати, насиље и злостављање особе?

Како је у данашњем друштву уређено питање „силовања у браку“? Никако. Знамо да жена има право на подношење приватне тужбе и ту све стаје. Када се удаш, суочаваш се са питањима околине „када ћеш да родиш“? Елену, питају комшије, пријатељи, фамилија „када ћеш да родиш“? Да ли је данашњим женама исто постављено такво питање? 

                                                                                         

За време мора, рађа се љубавни троугао. Лила воли Нина, Нино воли Елену, а Елена воли Нина јер је потпуно другачији од њеног мужа. Да ли она стварно воли њега, или воли поштовање и прихваћање ње саме у његовим очима. Само из разлога што је не бије она  преувеличава његову личност. Све је успела сама да организује. Да напусти мужа, нађе приватно стан за њих двоје, поседује уштеђевину, прихвати било који посао све ради љубави према њему. Док је он, требао само да је воли и да заврши студије. Међутим, како је написано њихов заједнички живот траје 23 дана. Чим је наишао први проблем- Нино се повлачи. Уместо да се бори за опстанак те, како би у данашње време рекло ванбрачне заједнице, слегнуо је раменима и склонио се у страну оставивши је са дететом у стомаку, његовим дететом.

Њу су вратили код насилног мужа који је прихватио иако је она упорно понављала да дете није његово. Дета се рађа а ствари се враћају на старо. Добро је што није волела свог насилног мужа, јер ускоро на њено место долази друга жена, његова дугогодишња љубавница, њена пријатељица са којом је у заједничкој радњи једно време радила за мужа. При крају књиге, однос измађу ње и његове садашње жене је коректан, засновао је други брак и кад баш мора иде да види Еленино дете, и даље мислећи да је његово, и даље убеђивају себе да је његово.

А какав је живот Лилин?

Наставила је школовање. Љубавни троугао између Елене, Нина и ње прикрива. Толико воли Нина и жели га,  али ћути, убеђена да ће он схватити да је заљубљена у њега. Није схватио, нико не би схватио, поготову што она помаже Елени око Нина. Лила је повређена, бесна и љута његовим изјавама љубави према Елени, а једним делом она и помаже да то опстане и онда прави највећу грешку (моје мишљење), губи невиност са Ниновим оцом. Да ли је мислила да се Нину тако свети, јер је знала да он презире свог оца. У тој ситуацији најбоље је прошао Нинов отац.

Уписује и завршава факултет. И онда се јави оно питање које је пратило цео живот „ко је она“? Она је девојка без полеђине. Сав труд, рад и напор који је уложила у учење, није се исплатио. Она види себе, како је писала у књизи да је „скоро“ успела- али није успела. Зато што је изгубила невиност са човеком који јој се гади, зато јој је и било лако да буде са неким богаташем. Спојила је лепо и корисно. Док се сама борила сватила је да је пут превише тежак и трновит, и одустала је од тога, зашто џабе да се мучи, кад већ мучи себе о неузвраћеној љубави од стране Нина?

Књига се завршава тако што она седи на промоцији своје прве књиге и гледа све те угледне и фине људе које је довела мајка њеног дечка и која се постарала и успела да истакне да је њена књига јако потребна, занимљива и узбудљива. Књига се завршава, када у публици Нино говори о књизи док је Елена сва прљава и рукама пуним опекотина и повреда налази у превеликој хали са много људи којима су емоције за животом и напретком убијене и којима је важно да само преживе дан који је напоран и тежак. Елена, налазећи се у зачараном кругу злоупотребе радне снаге и малтретирања радника знајући да има једва да преживи и да је њено дете препуштено некој жени која и баш не мари за његово чување, у таквим условима она и даље чврсто стоји на земљи, прихватајући сваки шамар који јој живот даје и верује да ће бити боље, радећи потајно на томе, да се дигне са дна.

Радујем се наставку књиге.

ПРЕКОМЕРНА АНОНИМИЗАЦИЈА КРИВИЧНИХ ПРЕСУДА

DEjVKqmWsAEP_X_

Кривична пресуда

У кривичном поступку, пресуда представља најважнију судску одлуку. Пресудом се по правилу одлучује о главној кривичној ствари, тј. о казнено-правном захтеву овлашћеног тужиоца, после испитивања његове основаности. Након изрицања пресуде, следи њено саопштавање. Саопштавање је стављање на знање садржине одлуке лицима која имају интерес да је сазнају. Саопштавањем пресуде престаје бити интерна ствар суда и постаје чињеница правног поретка са свим својим правним дејствима и правним последицама. Пресуда се саопштава објављивањем и достављањем. Објављивање је јавно, не само за странке већ уопште, за саму јавност. После објављивања а пре достављања пресуда мора бити писмено израђена. Писмено израђена пресуда пружа сведочанство о свом постојању и својој садржини и омогућује контролу њене законитости и правилности, јер добија облик службеног акта и снагу јавне исправе. „Одмах по изласку из суда кривична пресуда „иде у руке“ читалаца.“. Читалац се тада упознаје са пресудом. Како читалац може разумети кривичну пресуду која је прекомерно анонимизована? Да ли се може повући граница до које мере једна кривична пресуда треба да буде анонимизована?

Анонимизација/псеудонимизација

Анонимизација пресуде представља потпуно уклањање свих личних података о особама које се у њој спомињу: починиоци, сведоци и жртве. Поред закона о заштити података о личности, анонимизација се заснива и на Уредби ЕУ 2016/679 Европског Парламента и Савета од 27.04.2016. године о заштити физичких лица у односу на обраду података о личности и о слободном кретању таквих података (Општа уредба о заштити података).

Чланом 4 ст. 1 тачком 5 Уредбе ЕУ 2016/679, дефинисана је„псеудонимизација” као обрада података о личности на такав начин да се подаци о личности више не могу повезати с конкретним лицем на које се подаци односе без коришћења додатних информација, под условом да се такве додатне информације чувају одвојено и да се на њих примењују техничке и организационе мере да би се обезбедило да подаци о личности не могу да се повежу с физичким лицем чији је идентитет одређен или се може одредити.

            информисање јавности о ратним злочинима

Право јавности да зна о суђењима за ратне злочине обухвата право на приступ суђењима и документацију из предмета (оптужнице, пресуде, транскрипти и аудио/видео записи главних претреса) право на снимање суђења и право на чување судских списа. Како јавност може да се информише о судским поступцима за ратне злочине и њиховим утврђеним чињеницама ако се документација из предмета анонимизује до мере нечитљивости? У ситуацији у којој се са судским поступцима одуговлачи, правовремено и потпуно информисање у поступку жртвама постаје још важније. Уместо тога, после неколико година суђења, објави се пресуда која је анонимизована на начин да постаје нечитљива и неупотребљива за правну анализу. Упознавање јавности са жртвом и јавно помињање њеног имена и презимена представља вид сатисфакције за жртву и предуслов за признање патњи које је претрпела на основу свог личног својства.“

            рад надлежних судова

Судови се позивају на Закон о заштити података о личности, који прописује услове, начине и ограничења у прикупљању и обради податак о личности. Заштита података о личности врши се анонимизацијом, али пошто Република Србија нема законску регулативу о анонимизацији судских и тужилачких одлука, ова област је делимично уређена интерним актима судова. Тако су Правилник о анонимизацији, до сада усвојили Врховни касациони суд и Апелациони суд, док такве Правилнике немају Тужилаштво за ратне злочине и Виши суд у Београду. Они заснивају анонимизацију на свом тумачењу закона, па се имена жртава прекомерно анонимизују, због чега је заинтересована јавност често принуђена да се за информације које недостају обрате Поверенику за информације од јавног значаја.

             рад Повереника за информације од јавног значаја

Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, прописује да свако има право да му буде саопштено да ли орган власти поседује одређену информацију од јавног значаја и да се таква информација од јавног значаја учини доступним јавности.  Закон прописује да се информације изузетно могу подврћи ограничењима прописаним законом ако је то неопходно ради заштите од озбиљније повреде претежнијег интереса заснованог на Уставу и закону. Истовремено, Закон прописује је да се ниједна одредба овог закона не сме тумачити на начин који би довео до укидања неког права које овај закон признаје или до његовог ограничења у већој мери од оне коју он прописује.

У погледу анонимизације пресуда, Повереник за информације од јавног значаја заузео је становиште да се имена и презимена оптижених за ратне злочине не анонимизују, јер је у јавном интересу да се ти подаци знају. Међутим, када су у питању имена и презимена жртава, Повереник сматра да би се њиховим објављивањем озбиљно угрозило њихово право на приватност. Овакав став није у скаладу са интересом јавности да зна све чињенице о почињеним ратним злочинима, што укључује и ко су биле жртве. Штавише, ова позиција је у супротности са дугогодишњим стремљењем жртава да њихово срадање буде јавно признато.

пример: предмет Сребреница-Брањево

Виши суд у Београду, Oдељење за ратне злочине Спк.По2 бр. 1/2016, дана 27.01.2016. године донео је пресуду у којој се прихвата споразум о признању кривичног дела Кто бр. 1/16-Ск.бр. 1/16 од 22.01.2016. године закљученог између Тужилаштва за ратне злочине и оптуженог Гојковић Бране. Гојковић је признао да је као припадник 10 диверзанског одреда Војске Републике Српске, 16. јула 1995. године, на економији Брањево учествовао у стрељању заробљених Сребреничана. Поред извршене анонимизације личних података окривљеног извршена је и анонимизација имена и презимена саизвршилаца. При томе имена саизвршилаца су јавно видљива у оптужници, саизвршиоци су правноснажно осуђени и у пресудама Хашког трибунала и Суда Босне и Херцеговине, наведена су њихова имена, а са тим пресудама шира јавност је још раније упозната преко средстава јавног информисања. Такође се те пресуде могу наћи и на званичним сајтовима ова два суда. Зашто се онда врши анонимизација њихових имена у пресуди? За то није било никаквог разлога. Њиховом анонимизацијом Виши суд у Београду је прекршио и Закон о заштити података о личности, јер према истом „заштиту не уживају подаци који су доступни свакоме и објављени у јавним гласилима.

АА

закључак

Сећање на жртве геноцида у Сребреници обележава се 11. јула 2017. године . Тог дана се укопавају посмртни остаци жртава које су индентификоване током претходних годину дана, а јавност се на разне начине информише о чињеницама које су утврђене о починиоцима и жртвама. Масакар у Сребреници који је трајао у периоду од 11. јула до августа 1995. године, још увек захтева одговоре на питања – зашто се то догодило и ко је одговоран? Одговорност, после 22. године, изгледа тако да је пресуде за злочин у Сребреници прекомерно анонимизована да се сакривају имена правноснажно осуђених саизвршилаца овог злочина. Да ли се доношењем анонимизованих пресуда може остварити „круна судијског рада“? Шта жртве Сребренице, јавност и медији добијају прекомерном анонимизацијом? Добијају документе који су нечитљиви, и који  онемогућавају сазнање чињеница о почињеним злочинима, починиоцима и жртвама. Прекомерном анонимизацијом крше се „принципи УН за борбу против некажњивости који утврђује“да сви људи имају неотуђиво право да знају истину о злочинима који су почињени и околностима који су до њих довеле“, организације чија је чланица и Србија.  

коришћена литература:
Момчило Грубач, „Кривично процесно право“, Београд, 2016.г
Миодраг Мајић, „Вештина писања првостепене кривичне пресуде, Сл. гласник РС, 2016.г
Правилник о измени и изостављању (псеудонимизацији и анонимизацији) података у судским одлукама, Општа седница Врховног касационог суда одржана 20.12.2016.г,
Извештај о суђењима за ратне злочине 2016, Фонд за хуманитарно право,
Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Сл. Гласник  РС бр. 120/2004, 54/2007, 104/2009 i 36/2010.
Судска документација из предмета Сребреница-Брањево

Текст је написан у оквиру Школе траниционе правде Фонда за хуманитарно право, објављеног у билтену   кроз ПРИСТУПАЊЕ ка ПРАВДИ

 Верзију на енглеском језику преузмите овде            

 

ЛЕТЊА РАЗОНОДА

FAOT5604

Решењем о заснивању радног односа, запослени остварује права и обавезе. Устав гарантује право на плаћени годишњи одмор. Државни службеник има право на годишњи одмор од најмање 20 а највише 30 радних дана, према мерилима одређеним посебним колективним уговорима. Лето је на северној земљиној хемисвери почело у среду 21. јуна и трајаће до 22. септембра када почиње јесен. Из тога произилази да је годишњи одмор, знатно краћи од лета. Желећи да уживамо што дуже у лету, почели смо осмишљавати начине како да с једне стране прикажемо пожртвованост свог рада по овој врућини а с друге стране (прикријемо) продужетак годишњег одмор до краја лета.

Примери се односе на избор Заштитника грађана и избор за заменике тужилаца. Заједничка тачка спорења је низак просек на основним студијама.

Једнакост доступних радних места чл. 9 Закон о државним службеницима, прописује да у запошљавању у државни орган кандидатима су под једнаким условима доступна сва радна места. Избор кандидата заснива се на стручној оспособљености, знању и вештинама. При запошљавању у државне органе води се рачуна о томе да национални састав, заступљеност полова, и број особа са инвалидитемом, ослика у највећој могућој мери структуру становништва. Нигде не пише број година студирања и просек на основним студијама а о томе се расправља на дневном реду ванредне седнице Народне скупштине Републике Србије о избору Заштитника грађана. Закон о заштитнику грађана у чл. 5 прописује услове. За Заштитника грађана може бити изабран држављанин Републике Србије који је дипломирани правник, да имам најмање десет година искуства на правним пословима која су од значаја за обављање послова из надлежности Заштитника грађана, да поседује високе моралне и стучне квалитете да има запажено искуство у заштити права грађана. Да ли онда предложени кандидат испуњава прописане услове?

Државни органи задужени за имплементацију Акционог плана за поглавље 23 и спровођење Националне стратегије, уместо да раде на реализацији активности о приступању Европској Унији, који чине доношење Закона о бесплатној првној помоћи, процесуирању ратних злочина, њихову активнст преусмеравају на дебату о ниском просеку на основним студијама.

Правосудна академија, као један од поменутих органа бави се иницијативом за оцену уставности и законитости правилника о раду Државног већа тужилаца. За јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца може бити изабран држављанин Републике Србије који испуњава опште услове за рад у државним органима, који је завршио правни факултет, положио правосудни испит и достојан је функције јавног тужиоца чл. 76 Закон о јавним тужилаштвима. Удружење судијских и тужилачких помоћника тврди да просечна оцена са студија  није предвиђена ни правилником ни поменутим законом па није ирелеванто истицати оцене кандидата 6,54; 7,19; и преко 10 година студирања.

Међутим, Алумни клуб Правосудне академије не оглашава се на кршње одредбе Закона о јавном тужилаштву који се односи да ако јавном тужиоцу престане функиција, републички јавни тужилац поставља вршиоца функције јавног тужиоца  док нови јавни тужилац не ступи на функцију, а највише за годину дана. Пропустом да то учини, републичка тужитељка онемогућила је рад Тужилаштва за ратне злочине. Апелациони суд почео је да одбацује оптужнице уз образложење да оптужницу није подигао овлашћени тужилац да, Тужилаштво за ратне злочине у периоду од 1 јануара 2016. г до краја маја 2017. г није имало тужиоца, ни постављеног вршиоца те функције. Заједнички пропуст извршне, законодавне и судске власти убажава се кроз питање године студирања и просечне оцене на факултету.

Надовезивањем о актуелној теми придружује се и Уставни суд који је прихватио иницијативу о оцени уставности и законитости правилника Државног већа тужилаца о избору на прву тужилачку функцију доневши привремену меру у којом је забранио „свакоме, па и Народној скупштини, да предузима радње по текућим конкурсима за нове заменике тужилаца“  Док иницијатива о хитном питању принудног рада, поднета пре три године именованом суду и даље чека да буде размотрена.

Ускоро нам следе избори за чланове одбора Агенције за борбу против корупције и Фискалног савета. Да ли ће се овде применити исто? Да ли смо створили један „нови“ обичај, који је настао у пракси државних органа, и то дуготрајним понашањем истог понашања праћено свешћу о обавезности тог понашања, заснованог на просечној оцени током студија и години студирања, или ће се све заборавити када дође јесен и када се државни службеници врате са продуженог годишњег одмора?

 

Promocija knjige „Od sada bez straha“ Bebe Bajalski

20229165_10212274538251943_1302611691945397169_n

Promocija knjige „Od sada bez straha“ Bebe Bajalski održana je u ponedeljak, 17. jula u Delfi Caféu u SKC-u. O tome kako da pretvorimo strah u životnu energiju pored autorke govorili su dr Marija Đorić, politikolog, dr Nevenka Popovic-Šević, stručnjak za marketing, i advokatski pripravnik Andreja Bošković.

Knjiga „Od sada bez straha“ Bebe Bajalski je ispovest žene koja je naučila kako da savlada strah i iskoristi njegovu snagu. Pisana je kao vodič namenjen svakome ko nastoji da se oslobodi strahova i otvori sebi put ka ispunjenom životu.
„Naslov ’Od sada bez straha“ izabrala sam jer sam želela da svako ko je pročita kaže sebi upravo to: Od sada bez straha, idemo! Danas je u ljudima prisutna specifična vrsta straha i to gotovo u svakom segmentu života: strah od ljubavi, gubitka posla, strah od gubitka zdravlja… I ja sam se u životu mnogo čega plašila i u ovoj knjizi ima mnogo ličnog iskustva. Meni je da prevaziđem svoje strahove pomogao moj otac Risto Bajalski, kome sam i posvetila ovu knjigu, i rešila sam da i ja makar probam da pomognem drugima. Biću srećna ako svako nađe deo sebe u ovoj knjizi i počne da živi život bez straha ili bar sa manje straha.

Marija Đorić je istakla da smatra da je čovek generalno biće straha gotovo od samog dolaska na svet. „Naravno i ja imam svoje strahove, ali me je knjiga Bebe Bajalski naterala da razmislim o tome čega se plašim i šta sve mogu da promenim u svom životu. Smatram i da je ova knjiga pravi dragulj u Laguninoj produkciji jer ovo nije jedna od onih knjiga iz popularne psihologije. Ona vas prosto budi iz neke učamalosti u koju svi pre ili kasnije upadnemo, uliva vam hrabrost i tera vas da uzmete život u svoje ruke i u pravom smislu reči počnete da živite život.“

Nevenka Popovic-Šević je istakla da je strah primarna emocija koja je možda i najdirektnije povezana sa budućnošću. „Beba nam pokazuje kako da se suočimo sa strahom, prihvatimo ga, priznamo da je tu, i onda u okviru te transformacije prihvatimo životne izazove. Jedan od načina je da živimo u sadašnjosti, živimo trenutak, slavimo život… Detaljnim tumačenjem proživljenih događaja, u kojima će svako od nas prepoznati i svoja iskustva, Beba Bajalski nam demonstrira principe na kojima moramo zasnovati svoje postojanje kako bismo se uspešno suočili sa osećajem ugroženosti“, zaključila je Popović-Šević.

Andreja Bošković je rekla da joj je ova knjiga mnogo pomogla da prevaziđe neke strahove, da joj se dopada to što je Beba ovu knjigu posvetila ocu, jer prema njenim rečima svi negde žurimo, i zaboravljamo prave vrednosti, pa i porodicu. Ona je dodala i da bi svakom preporučila ovu knjigu jer smatra da je oslobađanje od straha prvi korak ka boljem i lepšem životu.  

19961478_10212267555157370_9070824545312943028_n

Knjigu „Od sada bez straha“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari http://www.delfi.rs i na sajtu http://www.laguna.rs.

članak preduzet sajta Lagune