GRAĐANSKA PRAVA

Prava LGBT osoba u Srbiji

lgbt123Današnje dnevne novine “Kurir”, objavile su članak pod nazivom “Parada ponosa prvi put bez incidenata”. Pažnju mi je privukao deo teksta koji prenosim u celosti:

“Želimo ženske lične karte”
U Pionirskom parku u Beogradu održan je skup Ponos trans-osoba, na kojem se okupilo oko stotinu transseksualaca zahtevajući da budu „vidljivi“.
– Želimo da nam u ličnim dokumentima stoje fotografije u rodu u kome se osećamo, šminkamo, oblačimo i pod imenom koje smo izabrali. Niko nije slobodan dok svi mi nismo slobodni- rekla je major Helena Vuković.

Pročitavši tekst, prisetila sam se jedne zanimljive diskusije koju smo vodili 2012. godine na predavanju iz Antridiskriminacionog prava kod profesora Saše Gajina.
Na tom predavanju govorili smo o pravima LGBT osoba i o promeni pola. Postavilo se pitanje da li promenom pola, menjamo JMBG? Primer: Imate zakazan razgovor kod poslodavca za posao, poslodavac pročitavši vaš JMBG iz prijave očekuje da vidi muškarca, a vi dođete kao žena, jer ste u međuvremenu promenili pol. Složili smo se da je potrebno promenom pola promeniti JMBG. Šta se dešava sa pravila i obavezama osobe koja je promenila pol? Da li zadržavaju ili se gase prava/obaveze promenom pola? Primer: Uzmete kredit od banke. Promenite pol. Da li treba da nastavljate da plaćate naredne rate?
Još komplikovanija pitanja usledila su povodom transekualaca. Transeksualci su osobe koje nisu promenile pol ali se ponašaju kao osobe suprotnog pola. Na primer muškarac, nosi žensku odeću, šminka se, sebe drugima predstavlja kao Jovana a ne Jovan. I sad postavlja se pitanje da li ne menjanjem pola može da se promeni JMBG? To bi značilo da svako može kada se ujutru probudi da kaže danas se osećam kao Jovana a ne kao Jovan. To podrazumeva da rate za kredit, kazne za parkiranje, sudski postupak ne odnose se na Jovanu već na Jovana. I postavlja se pitanje koliko puta može tako da se menja opredeljenje u vezi pola. Danas Jovana sutra Jovan i tako unedogled.

Iako je od ove diskusije prošlo više od 3 godine, mi i dalje nemamo pravno rešenje. Potrebno je doneti zakon koji bi LGBT osobama omogućio da uživaju prava koja im pripadaju, kako ne bi došlo do zloupotrebe od strane pojedinaca koji ću koristiti pravnu prazninu dok se ova materija pravno ne reguliše.

ДИСКРИМИНАЦИЈА МУШКАРАЦА

У складу са чланом 46. став 4. Закона о забрани дискриминације, поводом огласа за посао следеће садржине: „ Желите ли да постанете део Carribic tima? Потребне девојке за рад на шалтеру.„ , који је био истакнут на продајном месту „Carribic Pizza – Pizza  Cut“ у Делиграској улици број . 1.

Оглас је супротан члану 16. Закона о забрани дискриминације. Желели смо да утврдимо да ли је реч о изолованом случају или је у питању уобичајена пракса фирме, којом се лица мушког пола стављају у неравноправан положај. Пол као лично својство  не може се истаћи као стварни и одлучујући услов за обављање посла продавца, односно, како је наведено у огласу – рад на шалтеру.

Након консултација са  Повереницом за заштиту равноправности Невеном Петрушић, заменицом Поверенице Косаном Бекер и професором Сашом Гајин, спровели смо ситуационо тестирање, као добровољни испитивачи Душан Покушевски и Андреја Бошковић.

 Обишли смо сва три продајна места у Београду. Прво што смо приметили је да су запослене искључиво  жене. Ово се односи како на продавце, тако  и на оне који раде на припремању хране. Како бисмо испитали да ли се ради о дискриминацији  на основу пола приликом запошљавања, представили смо се као заинтересовани кандидати за посао и разговарали смо са запосленима, као и са особама које су нам се представиле као надлежне за разговор са кандидатима.

Продајно место у улици Гоце Делчева бр. 36  ( 12. Март. 2012.г.)

Душан Покушевски: На питање да ли примају нове раднике и да ли могу радити као продавац, девојка која ради у објекту ме је замолила да сачекам да позове другу девојку која може да ми да информације. Друга девојка ми је рекла да ме не могу примити на посао зато што на то радно место примају искључиво девојке. На питање због чега само девојке примају на место продавца, она се окренула ка својим колегиницама и рекла“… па зар не видиш да само девојке раде овде“. На питање да ли је то политика фирме, она је одговорила да јесте.

Продајно место у улици Браће Југовића бр. 21. (12.март. 2012.)

Андреја Бошковић: Дошла сам заједно са Душаном на разговор за посао у пицерији Caribic Pizza. Од неколико девојака које су ту радиле обратила сам се једној од њих са питањем да ли су им потребни радници. Питала ме је: “ Да ли желим да радим за шалтером или да правим пицу?“ Одговорила сам да ми је свеједно, пошто ми је потребан посао. Отишла је да се распита кад могу да дођем на разговор за посао. После пар минута вратила се и рекла је да дођем сутра у 9 часова. Питала сам да ли и Душан може да дође на разговор, зато што је и њему потребан посао. Одговорила је: „Не, само ти дођи“. Питала сам зашто не може и Душан да дође, на шта је она одговорила да је таква политика фирме и да не примају мушкарце, већ само девојке.

Продајно место у улици Делиграцка бр. 21 (13. март. 2012.г.)

Душан Покушевски: У излогу продајног места истакнут је исти оглас, па сам одлучио да разговор о могућем запослењу обавим телефоном. Господин са којим сам разговарао, рекао ми је да на њиховим продајним местима раде само девојке и понудио ми је посао у производњи у објекту који се налази у насељу Алтина. Одговорио сам му да би ми био проблем да ту долазим на посао зато што је насеље Алтина прилично удаљено.

 Душан Покушевски и Андреја Бошковић (4. мај. 2012.г.), обавили још један разговор, на истом продајном месту, са девојком која је задужена за разговор са кандидатима. Рекла нам је да су им раднице потребне на свим продајним местима и да неће бити проблема да Андреја добије посао. Потребно је да донесем радну књижицу и да обавим здравствени (санитарни) преглед. Примили би ме на пробни рад у трајању од 7 дана, након чега би ми био понуђен уговор о сталном запослењу. Исто тако, рекла је да Душан не би могао да добије посао зато што фирма не запошљава мушкарце. Једини разлог који је навела за овакав став је лоше искуство које су имали са мушкарцима.

Повереница за заштиту равноправности поднела је тужбу почетком августа 2012. г .

Средином марта 2013.г. Први основни суд је донео пресуду којом су одбијени сви тужбени захтеви. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено да се у овом случају не може говорити о дискриминаци мушкараца којима је, што је општепозната чињеница, због природне репродуктивне функције жена доступан већи број радних места.

Повереница за заштиту равноправности  уложила је жалбу.

 У Фебруару 2014. године Апелациони суд у Београду преиначио је пресуду првостепеног суда и утврдио да је оптужени извршио непосредну дискриминацију у области рада. Незадовољна страна уложила је ревизију пред Врховним касационим судом, и док чекамо резултат, спроведене су одређене промене.

Carribic Pizza , и даље непревазиђена како по укусним пицама, приступачним ценама и бројним акцијама које су прихватљиве грађанима. Али дошло је до једне промене. Више нису запослене младе девојке, већ и мушкарци различитог старосног доба.

На Правном факултету универзитета Унион, од 2012.године уведен је изборни предмет Антидискриминационо право, који предаје професор Саша Гајин. Колега Душан Покушевски и ја, одлучили смо да напишемо семинарски рад на тему “ Дискриминација мушкараца“. Захваљујући могућности добровољног испитивања дискриминације, коју нуди  Закон о забрани дискриминације, успели смо да свој семинарски рад спроведемо у дело. Апелациони суд је препознао дискриминацију, и санкционисало је. Циљ је постигнут, дискриминација је укинута.

 

Misterija o konfiskovanim BusPlus karticama

Da li vam se nekada dogodilo da vam prodavačica na trafici proda BusPlus plastificiranu karticu koja je izgrebana, ili vam izgleda korišćeno? Pitate je zašto je takva, a ona odgovori: „Da li želite bananice, žvake? Na akciji su?“. Odustajete od svoje prvobitne zamisli i idete dalje.

Moj sagovornik je devojka koja je imala dve nelagodne situacije sa kontrolorima i postavila je pitanje šta se dešava sa karticama? Za sada odgovora nema. U nastavku sledi njena priča…

23.06.2014. godine

Na trafici sam kupila novu plastificiranu BusPlus karticu u iznosu od 250 dinara, dopunila sam je sa nekoliko vožnji. Ušla sam u autobus, a paraleno sa mnom i kontrola. Nisam se čekirala, direktno sam njima dala karticu, da bi oni prokometarisali: „Kad ste mogli pre par dana u jutarnjim časovima da se čekirate možete i sada“.

„Molim? Kupila sam karticu pre 10 minuta. Ne razumem?“

„Devojko, nećemo se raspravljati, u buduće tako uradite.“ Izgovorivši to napustili su autobus. Bila sam u neverici, nisam znala kako da shvatim njihove reči kad su bile u suprtotnosti sa istinom. Kupila sam pre 10 minuta neupotrebljivanu karticu, a ispostavilo se da je korišćena pre par dana? Kako?

28.10.2014. godine.

Ušla sam na druga vrata u autobus 88. Pokušala sam da čekiram kartu, ali aparat nije radio. U autobusu je bila gužva. Kontrola je ušla kod opštine Novi Beograd. Kada su došli do mene i zatražili mi kartu, ja sam im dala i rekla da nije čekirana iz razloga što aparat ne radi, u šta su se oni ubrzo uverili. Pošto sam izlazila na narednoj stanici, tražila sam da mi vrate karticu, ali kontrolorka je odbila i rekla da ću je dobiti kada dođe komunalna policija. Zajedno smo izašli iz autobusa i kontrolorka je zvala komunalnu policiju, objašnjavajući kako pored sebe ima putnika koji nema kartu. „Moja dužnost nije da idem od aparata do aparata da bih se čekirala“, usledio je moj odgovor. Dojavili su da komunalna ne može da dođe, jer već ima intervenciju. Ubeđivale smo se još neko vreme, shvatila sam da neću dobiti svoju karticu, koju je kontrolorka stavila u džep, tako da sam se okrenula i otišla.


Da li kontrola ima prava da oduzima kartice građanima? Gde završavaju kartice koje su oduzete? Šta se dešava sa tim karticama? Da li se kartice preprodaju? Kome ide novac koji se nalazio na karticama?

Da li je kontrolorka moju karticu bacila u đubre ili je jednostavno preprodala u nekoj od trafika, i po kojoj ceni?

Smrtna kazna:DA ili NE ?

                  Dana 10. oktobra 2013. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju sa pocetkom u 19h, obelezen je Svetski i Evropski dan protiv smrtne kazne. Posle kratkog dokumentarnog filma “Gradovi za život, Beograd protiv smrtne kazne”, usledila je uvodna reč zamenika Zaštitnika građana Miloša Jankovića, koji je svoj akcenat govora bazirao na zaštiti ljudskih prava i neodobravanju ponovnog oživljavanja smrtne kazne.

       Direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, gospođa Borka Pavićević, pročitala je imena učesnika tj. osnivača prvih abolicionističkih udruženja  u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji (1981, 1986, 1987). Gospođa Vesna Pešic govorila je o samom početku osnivanja udruženja, a ostali govornici su dopunjavali i nadovezivali se na njen govor.

             Borba protiv smrtne kazne otpočela je dok su svi oni još bili studenti Filozofskog fakulteta. Da bi osnovali u tadašnje vreme vrlo riskantno udruženje koje neće podleći i nijednoj tadašnjoj vlasti, trebalo je naći 10 punoletnih građana koji bi stavili svoj potpis i izložili se riziku stavljanja na spisak bezbedonosne agencije. Uspeli su u tome i formirali udruženje. Problemi su tada tek počeli zbog brojnih organizovanih protesta kojima su stekli veliki broj pristalica. Zbog tog svog bunta su hapšeni od strane policije, ali ni to ih nije sprečilo da se i dalje bore protiv režima. Izborili su se i uspeli su da ukinu smrtnu kaznu.

            Smrtna kazna je ukinuta 1992. godine, ali izricana i dalje sve do 2002. godine. U Evropskoj Uniji je zabranjena, tako da nijedna država clanica nema smrtnu kaznu kao moguću presudu. Ukinuta je u vecem delu Evrope protokolom broj 6 uz Konvenciju za Zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Današnji njihov govor glasi da treba stalno da se podsecamo i opominjemo da smrtna kazna ne sme da se uvede u nas pravosudni sistem.

                 Procitano je osam imena, osam ljudi koji nisu među nama. Imena na papiru ne mogu da govore, jer papir nije čovek. Njihov cilj bio je da se smrtna kazna ukine. Svi mi kao njihovi naslednici, da li ćemo krenuti njihovim stopama? Ili ćemo podleći uticaju vlasti i zaboraviti sve ono što su oni godinama gradili i zalagali se. Smrtna kazna je nehumana. Nedužni ljudi mogu biti pogubljeni. Jedino se život čoveka, ne može vratiti. Zalažimo se i dalje da smrtna kazna u Republici Srbiji bude ukinuta.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s