Promocija knjige „Od sada bez straha“ Bebe Bajalski

20229165_10212274538251943_1302611691945397169_n

Promocija knjige „Od sada bez straha“ Bebe Bajalski održana je u ponedeljak, 17. jula u Delfi Caféu u SKC-u. O tome kako da pretvorimo strah u životnu energiju pored autorke govorili su dr Marija Đorić, politikolog, dr Nevenka Popovic-Šević, stručnjak za marketing, i advokatski pripravnik Andreja Bošković.

Knjiga „Od sada bez straha“ Bebe Bajalski je ispovest žene koja je naučila kako da savlada strah i iskoristi njegovu snagu. Pisana je kao vodič namenjen svakome ko nastoji da se oslobodi strahova i otvori sebi put ka ispunjenom životu.
„Naslov ’Od sada bez straha“ izabrala sam jer sam želela da svako ko je pročita kaže sebi upravo to: Od sada bez straha, idemo! Danas je u ljudima prisutna specifična vrsta straha i to gotovo u svakom segmentu života: strah od ljubavi, gubitka posla, strah od gubitka zdravlja… I ja sam se u životu mnogo čega plašila i u ovoj knjizi ima mnogo ličnog iskustva. Meni je da prevaziđem svoje strahove pomogao moj otac Risto Bajalski, kome sam i posvetila ovu knjigu, i rešila sam da i ja makar probam da pomognem drugima. Biću srećna ako svako nađe deo sebe u ovoj knjizi i počne da živi život bez straha ili bar sa manje straha.

Marija Đorić je istakla da smatra da je čovek generalno biće straha gotovo od samog dolaska na svet. „Naravno i ja imam svoje strahove, ali me je knjiga Bebe Bajalski naterala da razmislim o tome čega se plašim i šta sve mogu da promenim u svom životu. Smatram i da je ova knjiga pravi dragulj u Laguninoj produkciji jer ovo nije jedna od onih knjiga iz popularne psihologije. Ona vas prosto budi iz neke učamalosti u koju svi pre ili kasnije upadnemo, uliva vam hrabrost i tera vas da uzmete život u svoje ruke i u pravom smislu reči počnete da živite život.“

Nevenka Popovic-Šević je istakla da je strah primarna emocija koja je možda i najdirektnije povezana sa budućnošću. „Beba nam pokazuje kako da se suočimo sa strahom, prihvatimo ga, priznamo da je tu, i onda u okviru te transformacije prihvatimo životne izazove. Jedan od načina je da živimo u sadašnjosti, živimo trenutak, slavimo život… Detaljnim tumačenjem proživljenih događaja, u kojima će svako od nas prepoznati i svoja iskustva, Beba Bajalski nam demonstrira principe na kojima moramo zasnovati svoje postojanje kako bismo se uspešno suočili sa osećajem ugroženosti“, zaključila je Popović-Šević.

Andreja Bošković je rekla da joj je ova knjiga mnogo pomogla da prevaziđe neke strahove, da joj se dopada to što je Beba ovu knjigu posvetila ocu, jer prema njenim rečima svi negde žurimo, i zaboravljamo prave vrednosti, pa i porodicu. Ona je dodala i da bi svakom preporučila ovu knjigu jer smatra da je oslobađanje od straha prvi korak ka boljem i lepšem životu.  

19961478_10212267555157370_9070824545312943028_n

Knjigu „Od sada bez straha“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari http://www.delfi.rs i na sajtu http://www.laguna.rs.

članak preduzet sajta Lagune

 

Knjiga „POTRESNO DELO ZAPANJUJUĆE GENIJALNOSTI“ Dejv Egers

Sagledavanje knjige iz različitih uglova:

delfi_potresno_delo_zapanjujuce_genijalnosti_dejv_egersDana 12. juna 2015. godine sa početkom od 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu.

ana stoj

Ana Stojanović, moderator u „Klubu čitalaca“ konsultant i urednik

UTISAK O KNJIZI:

Ono sto je meni lično bilo najinteresantnije, a što možda nije glavna poenta knjige, je ta tenzija između privatnosti i potpune otvorensoti ili čak egzibicionizma, kako konstantna eksponiranost novih generacija kroz razne medije utiče na pojimanje sebe, ideja da je potpuno otvaranje jedini put do slobode. Uživala sam u opisima mladosti i njene jedinstvene kreativnosti i energije.

 Ovo su samo neka od pitanja o kojima smo diskutovali u čitalačkom klubu:

Šta mislite o stilu pisanja? Koje odlike njegovog stila pisanje čine njegovo delo tako živopisno i upečatljivo?

Kako biste uporedili Eggresova osećanja na oca i majku? Do koje mere uspeva da sredi svoja osećanja vezano za svoje roditelje kroz čin pisanja ove knjige? Kakav je njegov odnos prema prošlosti? Da li treba preseći sve i početi iznova i iznova?

Eggers sugeriše, da tragični događaji daju onima koji su preživeli osećaj da su na neki način „izabrani“, da žive neku posebnu sudbinu? Da li je uobičajeno da oni koji su mnogo patili očekuju neki vid kompenzacije za svoju patnju?

Koji aspekti Eggerova kao roditelja čine se najvrednijim pohvale i divljenja? Koji su najsmešniji? Koje su mane i vrline svakog aspekta?

Veliki deo ove knjige posvećen je osnivanju časopisa MOĆ? Šta ovaj deo govori o razmišljanjima, ambicijama, brigama i frustracijama pametnih, energičnih mladih ljudi u savremenoj Americi ili svetu?

Eggers dolazi iz generacije koja je preplavljena medijima. Da li se slažete da je mlađa generacija opterećena permanentnom eksponiranošću? Ako doživljavamo da nas u svakom trenutku neko posmatra, kakav to efekat ima naš doživljaj samih sebe? Da li stalno glumimo? Da li smo previše operećeni samim sobom?

IMG_20150621_132837-1Početak romana počinje opisivanjem svakodnevnog dana u jednoj porodici. Jedan uobičanjeni dan menja se od momenta kada njihovoj mami počinje da teče krv iz nosa, krv koja ne prestaje da teče… i dovodi do smrti. Samo pre par nedelja ostali su bez oca. Sada su sami, njih četvoro. Kako izgleda život posle smrti oba roditelja? Da li postoji život, ili su svi na neki način manje ili više umrli zajedno sa njima? Eggers, koji ima 22 godine postao je staratelj Tofeu, bratu od 8 godina. Odlaze u Kaliforiju. Teško je da mladić od 20-tak godina na sebe preuzme toliku odgovornost, da zameni oba roditelja. Koliko god se on trudio, roditelj se ne može zameniti. Oni prave ludosti, jer nemaju granice, jer nema nikog da im kaže „stani, ili volim te“. Prepušteni sami sebi, svaki dan, suočeni su sa sa sažaljivim pogledima ljudi. Zato on ne želi da stane, ide dalje, ide napred, nedozvoljava da mu dan bude monoton, nedozvoljava da mu misli naviru, ne želi da razmišlja, samo rad i isprljenost, mogu da ga održe. Kada si preumoran ne možeš da razmišljaš o prošlosti. Kroz roman, pisac želi da na smešan i pozitivan način, bez sažaljenja samog sebe, objasni čitaocu, da život ipak može da bude zabavan. Za mene, ovaj roman je potresan… da nisam u mogućnosti da ga pročitam do kraja.

moj citat:

Budite srećni, svi vi koji imate roditelje, jer tu privilegiju nema svako.

Knjiga „Devojka s pomorandžama“ Justejn Gorder

Sagledavanje knjige iz različitih uglova

indexDana 21. maj 2015. godine sa početkom od 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu.

IMG_0044

Zlatka Pavić, diplomirani ekonomista

U kratkom romanu Justejna Gordera:“Devojka s pomorandžama“, postavljaju se ozbiljna, savremena pitanja, analiziraju i donose optimistični zaključci, kroz oproštajno pismo oca i sinovljevo promišljanje. Odgovori su bez patetike. Postavljajući važno pitanje sinu pisac postavlja i pitanje nama. Budi u nama uspavanu svest, svest o trci s vremenom, smislom, svest o smrti bez straha .

Dilema: život i konačnost, optimizam i tuga.
Završetak ljubavnog romana koji, poput bajke ima „srećan“kraj, a to je vera u život koji struju svemirom kao „cvet iznad dva ponora“.
Seme je posejano, život rođen nošen vetrovima, burama i olujama upućuje nas da živimo sopstvenu bajku, živimo sopstvenu karmu.
U pismu otac piše  sinu sa uverenjem da drugog života osim ovog ovde i sad nema:“…na svet dolazimo samo jednom. Puštaju nas u veliku bajku. I čiča miča gotova priča.„Ipak na kraju knjige provejava misao o mogućem životu posle života i kaže:“Ali san o nemogućem ima svoje ime. Nazivamo ga nada.“
Pitanje koje mi se nameće čitajući  knjigu: ostaviti ili ne ostaviti pismo iza sebe kao neki zavet, uputstvo, oproštaj, znak  ljubavi. Georg čitajući prve rečenice pisma oseća nelagodu i pita se zašto mu je otac uopšte pisao. Kako odmiče čitanje otvaraju mu se vidici, nova pitanja, dileme o kojima nije razmišljao do tada. Upoznaje oca kog je kao trogodišnjak izgubio. Spoznaje ljubav oca i majke, dobija krila i otkriva u sebi snagu da priđe devojci s violinom koju sreće u muzičkoj školi. Suočen sa dilemom odgovora na očevo pitanje. Odrasta. Rođen je čovek.
Kad Gorder govori o tugi, da je sin nasledio od oca duboku tugu to ne deluje ni dramatično ni tragično nego kao konstatacija, duboko prežiljeno, promišljeno i prihvaćeno osećanje kome ne dozvoljava da mu ometa radost života. Tuga je prisutna kao i misao o konačnosti života no nadvladava misao o životu kao misteriji kosmosa. Otac je posejao seme interesovanja o tajni postanka sveta još u četvorogodišnjem dečaku dok ga je držao u naručju pod zvezdama jedne hladne, snežne noći. Sin razgovar sa ocem u večnosti: „Naučio sam da gledam u nebo i da se čudim svemu što je u svemiru mnogo milijardi svetlosnih godina daleko…Najbolja strana Georg Red pripada onom delu svetske populacije koji je zaista shvatio da živimo na jednoj planeti u Mlečnom putu.“
Otac nije umro, on je seme života koje živi u sinu, kroz krv, slike, video zapise, sećanja, Veronikin portret sa plavim vrcavim okom, iskustvo i misao posejanu u detinjstvu. Naši preci žive kroz nas, mi ćemo živeti kroz  potomke.
„Svaki pojedini čovek je poput živog kovčega s blagom, prepun misli i uspomena, snova i čežnji.“
Roman je oda životu i ljubavi.“Mogli smo da uberemo jesterniku ili ljubičicu i da minutima stojimo nad njom i proučavamo malo čudo. Zar ceo svet nije jedna velika bajka od koje zastaje dah?…Za mene je ovaj svet uvek bio svet magije. Kakva to duša pokreće životinju? Kakva to nedokučiva sila ukrašava Zemlju cvećem u svim duginim bojama a noćno nebo kiti raskošnim vezom treperavih zvezda?“
citat:
U svakom trenu na planeti život se odvija istovremeno:“ U ovom trenutku krdo divljih irvasa jezde preko vetrovite visoravni Hardangervilda na ostrvu Kamarg…gnezde se na hiljade plamenocrvenih flamingosa. Čarobana je prizor krda vitkih gazela koje skakuću preko afričke savane . Hiljade i hiljade kraljevskih pingvina brblja na ledenoj plaži na Antartiku i nije im teško dopada im se….Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo…Nikad nisam dopustio ni Njutnu ni Darvinu da nadvise samu misteriju života.“
Ovaj poetsko lirski roman kao da je napisala ženska ruka muškog bića, što svedoči o tome da animus i anima obitavaju u svima nama bez obzira na pol.
Beba Bajalski komunikator-pregovarac www.vortimer-consulting.com

Beba Bajalski
komunikator-pregovarac
http://www.vortimer-consulting.com

 

 

Devojka s pomorandžama- misljenje kratko: Tema vrednosti života na Zemlji, ljubavi, kratkoće svega toga- da li vredi sve to?

Meni se knjiga uopste ne svidja. Ova pitanja su jasna, ali nikakav originalan odgovor nije dat. Forma je dosadna. Meni je čitanje bilo dosadno- beskrajno filozofiranje o nečemu sto se može kraće i jezgrovitije reći. Sve u svemu- forma nezanimljiva, jezik nezanimljiv, filozofiranje naporno, pitanje staro a bez noviteta u odgovoru. Eto mog utiska o knjizi.

 

 

 

 

IMG_20150621_132837-1Dečak od 15-tak godina, neplanirano dobija pismo od svog pokojnog oca. Imao je skoro četiri godine, kada je ostao bez njega. Bio je mali da bi ga se sećao, a dovoljno veliki da ga nikad nezaboravi. Dok je sneg napolju padao, dečak je sedeo u svojoj sobi i čitao pismo, stranice ispisane o životu svoga oca i devojke s pomorandžama. Jednog dana, njegov tata ugledao je prelepu devojku u vozu koja je u rukama držala kesu punu pomorandži. Voz je naglo zakočio, kesa je pukla, pomoranđe su ispale i kotrljale se, a njihovi pogledi- sreli su se. Dok je pokušavao je da ih pokupi, devojka je uzela jednu pomorandžu, nasmešila se i izašla iz voza. Na narednoj stanici, izašao je i počeo da je traži…Koliko puta u životu sretnemo potpunog stranca, koji nam izmami osmeh? U njegovom prisustvu, osetimo nešto, što se ne može definisati, i takvo osećanje prestane, kad ta osobe pođe svojim putem.

Zašto, nemamo hrabrosti krenuti za tom osobom?
Njegov tata, nije odustao, nastavio je da traži devojku s pomorandžama. Taman da odustane ugledao je u kafiću, kako sedi a pored nje nalaze se pomorandže. Zbunjen, i srećan, prišao je za sto i seo. Ćutali su. To su trenuci kad ne preduzimamo ništa, a preduzeli smo sve. Nekada je pogled važniji od reči. Ona odlazi a on ostaje sa namerom da pođe za njom. Vreme prolazi u traganju. Dolazi Božić, sreću se i ovog puta ide korak dalje. Devojka s pomorandžama pita ga „Možeš li da me čekaš pola godine?“ Zar i taženje nije čekanje? Ona odlazi, a on ostaje sa nadom koju mu je dala. Posle par meseci, stigla je razglednica od nje, i on odlučuje da ode kod nje iako nije siguran gde je. Nalazi je i nedozvoljava ovog puta da mu pobegne.. Ispostavilo se, da je ta devojka devojčica iz njegovog komšiluka, koja se odselila pre dosta godina.. Kao mala deca, bili su najbolji prijatelji a sada su postali ljubavnici. Ona je slikarka a on budući lekar. Ostatak je bajka, u kojoj si i ti rođen ali sa tužnim završetkom. Umro je, međutim na kratko je oživeo kroz ovo pismo. Tok popodneva u sobu je ušao dečak koji je želeo da pročita očevo pismo a iz te sobe nije izašao dečak, već odrastao čovek. Može li se odrasti za par sati? Može…
Ostatak porodice, bio je tu, sedeo za stolom i želeo da zna šta piše u pismu. Saznaće vremenom… kao što će i vremenom dečak odgovoriti ocu na postavljeno pitanje koje glasi:
citat

Šta bi odabrao kada bi dobio priliku? Da samo kratko vreme živiš na Zemlji, a da te zatim, nakon nekoliko godina otrgnu od svega, da se više nikad ne vratiš? Da li bi prihvatio takvu ponudu?

knjiga „SEVEROZAPAD“ Zejdi Smit

Sagledavanje knjige iz različitih uglova

274395837522ae49772f81972921438_330x468

 

Dana 21. aprila u 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu.

Ovo je roman o Londonu. Priča o velikom gradu. I o deci velikog grada.

ana stoj

Ana Stojanović, moderator u „Klubu čitalaca“ konsultant i urednik

UTISAK O KNJIZI SEVEROZAPAD:

Severozapad–slojevit roman koji preispituje sustinu price. Igrajuci se formom i stilom Zejdi Smit nam jasno stavlja do znanja da prica nije jednostavna stvar, sa jasnim granicama ili urednim pocetkom, razradom i krajem. Dogadjaji nisu uvek ocekivani, opravdani ili lako razumljivi i njihov znacaj se menja u zavisnosti od tacke gledista. U gradu koji vezujemo za glamur i bogatstvo, Severozapad je cetvrt Londona gde zive obicni ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Koliko okruzenje i drustvene norme odredjuju razvoj licnosti? Uspeh u drustvu? Izmedju ostalog, Zejdi Smit nudi jedan predivan opis radjanja prijateljstva u ranom detinjstvu i prati sve izazove, komplikacije i protivrecnosti koje slede s godinama. Njen stil pisanja lezi negde na granici izmedju proze i poezije i oseca se velika sloboda duha.. Slike koje nam se javljaju dok citamo mene podsecaju na poentilizam: tu je nebrojeno mnogo sitnih, naizgled nepovezanih ili kontradiktornih tackica koje zajedno cine jednu jasnu ali suptilnu sliku.

Beba Bajalski komunikator-pregovarac www.vortimer-consulting.com

Beba Bajalski
komunikator-pregovarac
http://www.vortimer-consulting.com

Moje misljenje:

Pitanja postavljena u knjizi jesu filozofski i ljudski opravdana,jer moral je u neverovatnom padu danas u drustvu.
Ali nacin i jezik,stil pripovedanja zarad postavljanja ovih dobrih pitanja se meni licno nije dopao.
Previse mi je razvuceno,jezik nezanimljiv,dijalozi nezanimljivi.predugo se sve to razvlaci,nema mi dinamike.
U poredjenji sa tako vaznim filozofskim pitanjima,koje si navela u svojem misljenju o knjizi- meni licno se cini nezanimljivim stil kojim se ta pitanja postavljaju.
Opet meni licno ( a ukusi su razni i o njima se ne diskutuje) se ne svidja sto se pitanje pomoci izrazava kroz prizmu novca- novcane pomoci ( odnosno novcane prevare).
Meni bi zanimljivije bilo da se pitanje pomoci nekome ogleda kroz model nevezan za novac: pomoci coveku u bolesti znaci doneti i casu vode- sto nekad mnogo znaci. Pomoci coveku posle razvoda dobrim odnosom,prijateljskim ramenom- odlaskom na koncert u pravom momentu i td- su suptilni gestovi pomoci….
Pomoci nekome da se razabere sa svojim ciljem na poslu je jekad sudbonosna pomoc…. I td i td.znaci meni je dosta banalno pripovedanje kroz prizmu novca…. Barem sam ja tako dozvela knjigu.Sve u svemu – meni je knjiga slaba od onih koju necu pamtiti.

Na samom početku spisateljica Zejdi Smit, uvodi čitaoce u tešku dilemu, postavivši pitanje sa kojim se danas srećemo: „Da li treba pomoći čoveku u nevolji“?  

IMG_20150621_132837-1Lea, jedna od glavnih junakinja romana, otvara vrata ispred kojih stoji devojka, koja je  uplašena i u poderanoj odeći  moli za pomoć. Moli da je pusti u svoju kuću, moli da joj pomogne da spase majku, koju su upravo odvezli u bolnicu. Lea je pustila potpunog stranca u kuću. Da li biste vi postupili isto? Taj stranac, moli za novac, jer trenutno kod sebe nema para, sve se brzo desilo, odjednom njenoj mami je pozlilo, hitna pomoć došla je i odvezla u bolnicu. Treba joj novac za taksi, i možda trenutne troškove bolnice. Zahvaljuje se, što je pustila u kuću, jer niko drugi nije, kucala je kod komšija, ali niko ne otvara vrata… novac će vratiti. Da li biste dali novac? Lea je dala novac. Poverovala je u priču, koja je bila lažna. Taj novac nije otišao do bolesne starice, već za kupovinu droge. Lea je u ovoj situaciji ispala naivna. Kako možemo znati, kada stvarno treba pomoći čoveku, a da ne budemo prevareni?

citat iz romana:

Nije svima stalo do tog konvercionalnog malog života ka kome si ti zaveslao, pa veslaš li veslaš. Meni se sviđa moja vatrena reka. A kad dođe vreme da odem, ja stvarno nameravam da svoj kajak zalaufam u plamen pa nek me proguta. Ne bojim se! I nikad se nisam bojala. Većina ljudi se boji, znaš. Ali ja nisam kao većina.

knjiga „POKORAVANJE“ Mišel Uelbek

Sagledavanje knjige iz različitih uglova.

Dana 26. marta u 18 časova, održano je čitalačko veče u kafiću „The School of Life Belgrade“ ulica Molereva broj 3 u Beogradu. 

 

Beba Bajalski komunikator-pregovarac www.vortimer-consulting.com

Beba Bajalski
komunikator-pregovarac
http://www.vortimer-consulting.com

 

U najkraćim crtama izdvojila bih 3 stvari:
– raspad i degradacija drustva danas, amoralnost, nemanje duhovnosti, egoizam, usamljenost
– nešto što će se desiti u najkraćem roku, ovde on navodi islamizaciju, jer islam veruje u tradicije, porodicu, obaveze prema porodici, ali islam je u knjizi uslovna kategorija (po meni), Uelbek vidi ćorsokak današnjeg sistema i društva,pa govori da je velika promena neminovna (jer ovako se dalje nema kud)
– meni je jako zanimljiva situacija poredjenja hrisćanskih žena (umornih od posla,pa kućnih obaveza,koje više nisu privlačne, ili varijanta druga-gde žene služe za zabavu samo-mlađe,ili treća varijanta-gde se žene prostituišu, i muškarci, koji realno te raznovrsne žene razmatraju veoma površno-uglavnom za upotrebno seksualni aspekat. Nasuprot tome prikazuje žene u islamu-harem (mlađa za seks, starija mudrija  itd.)-Ali te žene su zbrinute u braku -izdržava ih muškarac. I onda se postavlja pitanje: gde je zena bezbednija? (Na prvi pogled zvuči čudno-ali ako uzmemo grube fakte iz knjige-a realistično je napisano sve)-onda realno sta to žena ima od grdne emancipacije danas? (Uz emancipaciju ima brdo briga, bori se za opstanak, umorna je, neprivlačna stoga, realno ne uživa u ženstvenosti i zivotu).
Knjiga je jako slojevita-ali bih izdvojila ova 3 sloja.

IMG_0044

Zlatka Pavić diplomirani ekonomista

ZLATKA PAVIĆ:      Osvrt na knjigu dala bih pod naslovom:

Traganje
Da li je čovek osuđen na samoću u XXI veku, kao i u onom prošlom, onom pre kao i nekom budućem?
Da li je osuđen na traganje?
Osuđen?
Traganje je izlaz!
Ulebekov junak traga za sobom i ne znajući da to čini. On živi ovde i sad, ukorenjen u sebi, bez korena u detinjstvu, posvađan sa ocem i majkom, bez korena u svojoj proslosti. Živi istražujući zivot omiljenog pisca Uismansa, odlazeći na mesta gde je  boravio, živeći život kakav je on vodio, odajući se alkoholu i bludnom zivotu, bezeći od savremenog života i iznova upadajući u njegovu zamku.
„…jedino vam književnost može omogućiti da stupite u kontakt s duhom pokojnika i to na način neposredniji, potpuniji i dublji nego što bi ste to postigli vodeći razgovor s prijateljem…“,kaže pisac knjige „Pokoravanje“
Reči:„Gadim se svog života, umorio sam se već od sebe…u suštini , meni je srce okorelo i dima se nahvatalo na terevenkama, nisam ja više ni za šta“, koje izgovara Uismans u knjizi „Na putu“ mogle bi se shvatiti kao moto života glavnog junaka „Pokoravanja“, koji je profesor Univerziteta sa intelektualnim dostignućima , pripada miljeu priznatih ljudi. Pražnjenje intelektualnog naboja traži u susretu sa studentkinjama u prolaznim seksualnim avanturama bez želje za trajnijim vezivanjem i osnivanjem porodice iako je presao četrdesetu godinu. Devojku sa kojom se duže viđa tretira kao ljubavnicu. Strana su mu osećanja zaljubljenosti, neznosti i zanosa. Potrebno mu je samo polno pražnjenje.
Kroz pustoš usamljenosti savremenog života,krećuči se u književnim krugovima prati zbivanja na političkoj sceni Francuske bez želje za angažovanjem. Posle nemira u Parizu i njegovog povratka iz unutrašnjosti, islamisti su zauzeli vlast. Tendencija povratka religije prožima društvo. Na fakultetu ostaju oni koji su na promuslimanskim pozicijama a on odlazi u penziju. Vreme prolazi, naš junak je sve usamljeniji, bolestan, umiru mu roditelji počinje neprimetno da se menja. Jednom prilikom plače neutešno, počinje da razmislja o ženi, nekoj imaginarnoj, kao o potrebi za bliskim ljudskim bićem.
Rober Redize ga poziva da se vrati na fakultet, da prihvati islamski način zivota i obrede.
Glavni lik prihvata preobraćenje u islam, ne zato sto je zadojen idejom Boga, metafizičkim nadahnućem ili filosofskim promišljanjem. Dopale su mu se mogućnosti koje je nudio: udobnost Redizeove kuće, bogatstvo, svidela mu se ideja o posedovanju više žena. Omamio ga je miris sveže ispečenih, toplih i ukusnih  kolačića koje je napravila prva, četrdesetogodišnja žena Redizea, domacica. Istovremeno postojanje druge, mlade petnaestogodišnje žene čije mesto je bilo van kuhinje u krilu njenog vlasnika dalo je polet njegovoj masti. Domacica i ljubavnica na jednom mestu, dok su godine i bolesti kucale na vrata.
„Nekoliko meseci kasnije vratiću se predavanjima i, naravno, studentkinjama-lepim, pokrivenim, stidljivim… Svaka od tih devojaka,koliko god lepa bila, radovaće se i biti ponosna ako izaberem upravo nju,i biće joj čast da samnom deli postelju. One će biti dostojne ljubavi, a ja ću, sa svoje strane, uspeti ljubav da im pružim.“
unnamed

Nevenka Popovic Sevic Profesor na Biznis Akademiji

Jedna od brojnih poruka romana Pokoravanje autora M. Uelbeka jeste sveprisutnija usamljenost i haotičnost življenja savremenog čoveka. Glavni junak Francois je neko ko živi izraženim haotičnim životom, bez ljubavi i emocija, kako od svoje primarne porodice, tako i u okruženju u kome obitava, pa onda i ne čudi da najprisniji odnos koji ima zapravo uspostavlja sa običnom mikrotalasnom pećnicom. On doslovce kroz zivot tumara bez nekog vidnog cilja, i karijerno i emotivno. Francois predstavlja idealni prikaz kako spoljni sistemski događaji mogu oblikovati ljude koji nemaju jasne odrednice u životu.

 
Uprkos tome što ova knjiga ni na koji način ne veliča islamofobiju, veoma jasno daje opis krajnje dekadentnosti zapadnog društva i sekularizovanog hrišćanstva, čime zapravo potencira potrebu savremenog čoveka za povratkom religiji. Kroz mnogostruka pokorovanja, junak istoimenog romana će u stvari videti iskonsku priliku za početak jednog novog života.

 

PROMOCIJA KNJIGE DEJANA A . MILIĆA: „DVA CVANCIKA“

 Dana 4. decembra u 18.30 časova na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu u amfiteatru II, održana je promocija knjige Dejana A. Milića „Dva cvancika“, koju je objavila izdavačka kuća „Itaka“ iz Beograda.

 Čitanjem delova iz knjige Dejana A. Milića studenti ovog fakulteta Sanja Lakić i Radovan Perović, uvode slušaoce u sadržinu knjige.

  Rale Damnjanović, književnik izjavio je da knjiga obiluje humorom, ironijom i zdravim razumom. U šali kaže da postoje pisci koji što više pišu postaju nepoznatiji dok, sa Dejanom to nije slučaj.

  Glumica Vesna Stanković: “ Sa izgovorenom rečju susrela sam se pre dvadeset godina, a sa pisanom sada. Predgovor je još jedna priča koja je satirična. Izneti u novinama, pa onda objaviti u knjizi … e to je umeće.“

 Miloš Latinović, književnik: “ Kolumne (lat. columne u prevodu znači stub; u novinarstvu stubačni tekst napisan u prvom licu jednine sa neskrivenom ironijom i satiričnim karakteristikama), pišu ga najpismeniji i najumniji ljudi koji su poznati u javnom životu. Ko su danas kolumnisti?  Navešću vam primer kolumniste „koza na štiklama“. Sam naziv kosi se sa standardima novinarstva i kako možete da vrednujete takve stavove?  Najviše mi se sviđa kolumna „izvinjenje“, koja govori o našem mentalitetu, jer čovek danas želi da  priča, da bude u pravu, ali da ne snosi odgovornost. Preporučio bih knjigu novinarima.

 Smenjivale su se rečenice pohvale profesora Univerziteta dr  Sime Avramovića, dr Jovice Trkulje i  dr Vojislava Jelića; ranijeg ministra Milana Markovića; ranijeg potpredsednika Narodne skupštine Radeta Obradovića; i novinara u penziji Borka Stefanovića koji je naglasio da je prethodna knjiga „Noć duga kao godinu dana- vinkovački ratni igrokaz 1990-1991, inzvaredna knjiga, i da je postao bogatiji od onog trenutka kada se upoznao sa Dejanom A. Milićem.

 Na samom kraju promocije obratio nam se autor Dejan A. Milić:

“ Dve godine kolumne  izlazile su u novinama „Danas“, poput „Srećnih ljudi“, i oslikavale naš mentalitet. Zašto sam sve ovo pisao? Prvi put osetio sam nemoć, kada su moji porodični prijatelji odlučili da odu na Novi Zeland i tamo potraže sreću. Javljaju mi se studenti, koji su otišli u Australiju, Aljasku, koji su otišli van Srbije. Kada moja ćerkica Nina postavi pitanje:“ Zašto nam se takve stvari događaju?“. Ja nemam odgovor. Odgovor možete pronaći u ovoj knjizi, kako sam bio svedok raznih dešavanja sa kojima se nisam saglašavao. Ako Nina, kad odraste, odluči ipak da ode, čitajući ovu knjigu, razumeću je i podržati.  

 Posebnu čast i zahvanost, dugujem vama, publici koji ste došli iz Kraljeva, Loznice, Bečeja, Sremske Mitrovice, Knjaževca, Valjeva i ulepšali mi ovo veče. Jer ovo je knjiga Dejan A. Milić i naroda.“

B3o6_clCU